Како је једна 27-годишња Метохијка одлучила да се са своје двоје деце и трећим на путу, у децембру 2004. врати у своју порушену кућу у Брестовику, на депонију смећа, у истој години када се догодило етничко чишћење 17. марта? Да ли је исправна рачуница младе мајке да мења туђу гаражу у мирном Петроварадину за хектаре своје земље у околини Пећи, тада окружена несигурношћу и непријатељством? Да ли је то лудост или храброст, непромишљеност или честитост?
Слађана Дашић је данас мајка четворо деце – 24-годишњег Бранка, 22-годишње Марте, 17-годишње Мире и 15-годишњег Миљана. Бранко и Марта су рођени у расељеништву, Мира и Миљан у својој повратничкој кући у Брестовику. До њих нас је довела управо филмска прича о Бранку и Марти, снимљена непосредно након њиховог првог доласка на своје имање сада већ далеке 2005.
У част свих мајки и храбрих жена које истрајавају у недаћама и стуб су својих породица, данас објављујемо причу о Слађани Дашић.
Повратак на депонију
Из родног Брестовика отишли су 21. јуна ’99. КФОР је увелико већ био распоређен.
„Ми смо се надали до задњег дана да ће они пристати да нас сачувају и обезбеде. Међутим, нису могли да нам гарантују безбедност“, каже Слађана Дашић.
Објашњава да је три четвртине становништва напустило Брестовик и околна села, док је преостало становништво уточиште потражило у Пећкој Патријаршији.
„Њих 30-40 је тамо остало месец дана и онда су отишли и они за Србију, и они“.
Надали су се да ће се вратити одмах.
„За месец два, ето, док се те безбедносне снаге КФОР-а не стабилизују и организују. Међутим, нисмо се вратили тада, већ пет година касније“, наводи Слађана.
Вратили су се пет година касније, након мартовског погрома, на спаљеним темељима, своје и туђих кућа, али и на нову депонију.
У Брестовик се те јесени вратило шест мушкараца, међу којима и њен супруг Миодраг Дашић. Мушкарци у септембру 2004, а потом у децембру и Слађана, тада са двоје мале деце – Бранком и Мартом и трећим на путу.
„Знали смо ми да је све спаљено и срушено. Знали смо на шта се враћамо. Вратили смо се буквално на депонију, јер је село Брестовик претворено у градску депонију“, описује Слађана прве призоре које је затекла.
„Сећам се да нисам знала где сам. Нисам могла да се оријентишем. Пролазили смо кроз тунеле смећа. Куће су биле порушене, јако мало их је остало, пар њих. Остало је однешено, камен је однешен. Што се каже, вратили смо се да нисмо нашли камен на камен“.
Први Срби повратници у овим метохијским селима сместили су се у једној кући, која није била до краја порушена и коју су уз помоћ међународних снага адаптирали, очекујући потом обнову домова.
„Ја сам дошла у ову кућу која је два дана пре мог доласка 12. децембра, измалтерисана. У сред зиме. Није имало воде, од 24 сата имали смо струју четири сата“, присећа се првих дана свог повратка.
Слађана је на изградњу куће чекала из Петроварадина где су се привремено и под приватном најамнином склонили у гаражи. У Петроварадин су дошли из Велике Плане, а пре Плане били су у Крагујевцу, пре Крагујевца у Крушевцу.
Нову кућу је упоређивала са старом, како описује – прављеном од финог квалитетног камена којим су грађене типичне метохијске куће, али гробови.
„И сад често пута, кад кажем – ‘идем кући’, на моменте пролети слика те моје камене куће. У тој кући сам родила дете. У тој кући многе ме успомене вежу за ту кућу“.
Нови живот и мало Италије
Слађана је нови живот изградила и у новој, типски изграђеној повратничкој кући али и даривала је нови живот. У њој је родила још двоје деце – Мирјану и Миљана.
На наша упорна питања колико је било тешко одгајати четворо деце у Брестовику, Слађа прескаче конкретан одговор. Тек када је питамо за страх, признаје да га има, иако наглашава да зна да је донела добру одлуку. Наглашава да није могла да замисли да остану расељени поред богатства метохијског имања.
„Плашила сам се и плашим се. Страх је увек ту негде, он чучи, колико год да кажем није мене страх. Отићу ћу ја тамо, отићу ћу ја у Пећ. Страх је увек ту. А опет са неке друге стране, колико год да то звучи парадоксално, живели су у једном лепом окружењу“, полако изговара док говори и о својој деци.
Осећа да је децу сачувала од улице.
„Сматрам да је било у једном тренутку више ризика да смо остали тамо тако неснађени у Београду, Новом Саду, где год. Нисмо се ми снашли тамо“.
Повратнике у Брестовик, Сигу и Љевошу, вратила је те 2005. године италијанска влада, која је финансирала и изградњу повратничких кућа, наглашава Слађана, док нам показује таблу са исписаним донаторима на једној од, на жалост, скоро па напуштеној кући. Поред Владе Италије, ту су Уједињене Нације, ИОМ, Цооперазионе Италиана, Бергамо пер ил Косово…
Штавише, Слађана истиче и да им је безбедност гарантовала управо влада Италије.
„Обилазили су нас, ми смо били пилот програм, били смо им интересантни. Били смо реклама за КФОР, за косовске институције. Ми смо потписали кад су требале да нам се раде куће уговор, да пристејмо да се вратимо, да нећемо да имамо пратње КФОР-а, чек поинте и све то. И онда као реклама наравно да је свим било у интересу, да се прикаже како је то један леп живот, да нас нико не дира и не малтретира“.
Ређала је и имена италијанских генерала и војних лица који су их обилазили, од команданта КФОР-а Ива де Кермабона који их је дочекао и обилазио, каже – барем једном месечно. Италијани су, потврђује, имали слуха и да им помогну уколико би се пожалили на конкретне проблеме, а било их је доста.
Дашићи наводе да их је у почетку било 10 породица, да би на пролеће 2005, дошло још 10, све до броја од 45 фамилија. А потом, одлазак. Нису могли да издрже.
„Прве зиме 2004, било нас је десет породица. Е онда са пролећа дошло још десет породица. Било нас је 20 породица да би до 2010, 2012, имали 45 породица. Сада тренутно имамо 14 породица“.
Реалност и мало Србије
На питање зашто људи одлазе, одговор који добијамо је „Држава је заказала“.
Која држава?
„Србија – другу немамо“.
На питање зашто, Слађана одговара:
„Ја све хоћу да верујем да се нису снашли да нису довољно, обратили пажњу. Али опет, ако су странци све време говорили да су повратници најугроженији, да највише пажње треба да се посвети повратницима, не знам како нису увидели да смо ми најрањивија категорија становништва на Косову“.
Као један од примера како се то Србија „није снашла“, је призор нове школске зграде на улазу у село. Направљена је 2005, баш за мале српске повратнике али они у њу никад нису ушли као први ђаци, иако су се баш тој школи радовали и Бранко и Марта у филму.
У њу данас иду албанска деца, а са прозора се китњасто помаљају у папиру изрезане мале мапе Косова, и друге поруке, којима су мали Албанци обележили недавно 17. фебруар.
Баш поред скромних, недовршених и запустелих кућа повратника, штрчи нестварно лепа ова грађевина.
Слађана се присећа како су добили подршку тадашњег министарства образовања Србије да деца крену у школу коју је правила влада Италије, и то на свега пар десетина метара од њихових обновљених кућа. Добили су подршку и председнице тадашњег Координационог центра за Косово Санде Рашковић Ивић. Обишла их је и помоћница некадашњег министра образовања Слободана Вуксановића која је охрабрила српске повратнике да активно учествују у сарадњи са тадашњим међународним властима и привременим косовским институцијама а у вези са њиховим повратком.
Казала нам је да ћемо имати и још 7 радних места ту, објашњава Слађана. Али: „Неко се сетио из тадашње (локалне) власти да је боље да иду у Гораждевац у школу“.
И ту се умешала нека политика, прљавштина, неки јад
Био је то само један од примера опструкције. Када су имали подршку Београда, нису имали подршку локалне власти.
„Уместо да иду у школу, даца су ишла у приватну кућу, да би неколико година касније ти исти политичари ‘дозволили’, да деца крену ту, пошто су албанска деца већ кренула у њу“, присећа се са горчином Метохијка.
Све имамо осећај да је неко хтео да минира тај повратак, да га није хтео
„Некоме је све време сметао повратак ова три села. ‘Што да вас враћа влада Италије?! Што нас нисте господо вратили ви?“, у замишљеном дијалогу Слађана се присећа мука повратника.
Немојте да нам дајете социјалу, дајте нам посао у руке
Током 18 година повратничког живота, дочекивала је и испраћала бројне званичнике из Србије који би их обилазили. Каже – све осим последњег шефа Канцеларије за Косово и Метохију Петра Петковића и свима је говорила да им није потребна социјала, већ посао у руке.
„Ја сам им говорила – немојте да нам дајете. Направите нам један мини погон, то је лако и јефтино, упослите нас, ја ћу да засадим 20 ари паприке па ћу да скувам ајвар, а ви ако неће нико да купи тај ајвар, нека га купи држава Србија, па нека га баци низ Ибар ако неће нико да га конзумира“, препричава своје разговоре са важним гостима.
„Ја бих се осећала много лепше да кажем, ја радим, имам 200 евра плату и ја радим у мини погону, правим ајвар. А знате, када дође неко и пита од чега живите и ја кажем од социјале. Не прија ми то уопште, много је понижавајуће и деградирајуће. Срамота ме је да кажем да живим од социјале. Стално сам говорила тим министрима, помоћницима, директорима“.
На наше питање, шта јој кажу на њене речи, одговара: „То је добра идеја – кажу, сложе се и остане на томе“.
Осим самог повратка, Слађана Дашић није могла да се сети доброг примера да је за 18 година, нека институција, или њен представник у Србији истински изашао у сусрет.
Међутим, захваљујући појединцима и српској дијаспори, било је и јесте више примера племенитости, од несебичне помоћи Радмиле Мићић из Канаде, њених посета и боравка у Брестовику, преко организовања пута за Бранка и Марту у Канаду, до обезбеђивања школских стипендија преко донација српских исељеника у овој земљи за мале Дашиће.
101 пријава у полицији, неколико хиљада евра утрошак за воду
Дашићи нису имали веће инциденте за све ове године, иако су свесни у каквом тешком окружењу живе, посебно суочени са одласком својих сународника са једне стране, а са друге, убрзаном градњом и куповином земље у околини.
„Па нисмо имали, осим по које комшијске штете и свађе, али не као што су имали неки повратници да се пуцало на њих. Ми то нисмо имали“, наводи Слађана.
Велике су муке повратничке. Осим самоће, безбедности и живота на маргини, ту су и они проблеми који се на тешкоће још више и накалеме.
Тако су Дашићи, како сведочи даље Слађана, били тужени за огроман утрошак воде од неколико хиљада евра, коју немају и нису користили. Она је, како нам објашњава, коришћена за време изградње серије нових кућа за Роме, које је министарство за повратак, када је њиме управљао Далибор Јевтић у једном од својих мандата, населио у Брестовику, доводећи их као расељена лица из Црне Горе, прича даље Слађана.
Не обилазе их ни из косовске општине Пећ, иако умеју да помогну.
„Знате како, да нас обилазе – не обилазе нас, али опет када одемо у ту општину Пећ, косовску, наиђемо некад на разумевање, знају да нам изађу у сусрет“.
Куће повратника су данас делом опљачкане, делом продате. То је преовлађујућа слика коју ћете затећи у повратничким местима у Метохији.
„Имам 101 пријаву у полицији, али буквално 101. Сваку пљачку сам пријављивала и у једном моменту ми је тадашњи командир полиције скренуо пажњу да имам 101 пријаву и онда сам одустала. Ту се види неуспех полиције, јер има превише пријава а премало решених случајева“, објашњава како је дошла до 101. пријаве.
Не кајем се, највећи пораз би ми био да ми деца оду одавде
Кад све ово чујемо, питамо ову мајку четворо деце, да ли се покајала вративши се у Брестовик?
„Моја мајка је говорила да кад се деца њиве и кад се кућа прави и Бог помаже, и вероватно је тако“, каже и одговара даље: „Стално сам говорила, биће боље и биће добро и буде добро на крају“.
„Не кајем се. Буде моменат када кунем и псујем дан кад сам се вратила али то прође“.
Плодну метохијску земљу њени мештани и они који ту дођу, називају рајем на земљи. Семенка из џепа да испадне има да никне, кажу. Кад хоће да опишу похлепног човека, Метохијци имају израз – ни Пећ га није могла најести.
Дашићи се данас баве пољопривредом, а Слађана је у међувремену прошле године добила и прво запослење – у Црвеном Крсту Србије. Имају три хектара обрадиве земље, а 10 ха узимали су донедавно под закуп.
„Сада је то мање али супруг сада им двоструки бајпас“, објашњава Слађана.
Шездесетдвогодишњег Миодрага смо и затекли у послу, а био је стидљив да разговара са нама, али је ипак пристао да се фотографишу породично.
Деца, осим најмлађег Миљана су се данас расула на три стране, у три града, школују се. Претпостављамо да као мајка жели да деца буду на сигурном, у развијеним срединама.
„Оно што би за мене био највећи пораз јесте то када би они отишли одавде. Ја бих желела и волела да моја деца остану овде. Бранко је чекао и дочекао је – јако мало деце је било, али и то мало деце што је – они су срећни и задовољни“, подсетила нас је на малог Бранка 2005, који у филму чека на децу да се врате.
Да би деца остала, и друга се вратила или рађала, потребно је да се „држава укључи“. А држава је?
„Мајка Србија“.
„Ја гарантујем да када би се сада после толико година држава укључила, не 100 посто и 50 посто, да би поново било повратка“, енергично каже Слађана.
На Северу кад ври, код нас кипи
На крају овог разговора, питамо је како она гледа на Север:
„Од куд сад тај Север?! Некада је било Косово и Метохија, а сад Срби северно од Ибра, Срби јужно од Ибра. То се тако лако примило у народу. Лоше ми је кад чујем – Срби са севера и Срби јужно од Ибра, Косовско Поморавље. Поделисмо се у сто табора Срба. Само ћу још ово рећи: На северу кад ври, код нас овде кипи“
