Не знам шта још треба да учини Александар Вучић да би овдје у Републици Српској, а нарочито у Србији схватили и на тамошњим изборима санкционисали његово сервилно спровођење опасне политике Запада према Србима, Србији и Републици Српској.
Александар Вучић је, рецимо, 1999. године, док је био у Српској радикалној странци, говорио између осталог и ово: “Ми принципе не издајемо никада, ни по коју цену”, односно да “Као што се ширио антифашистички фронт у Другом светском рату, тако ће се фронт отпора Американцима и њиховој нацистичко-империјалистичкој идеји ширити”. А 2001. године је казивао: “Патили смо под америчким бомбама, сада више патимо због њихове наводне политичке и економске помоћи и подршке”, као и “Уздамо се у нашу идеју, у нашу идеологију, у истину. Кад тад, то мора да победи”.
Све то је Вучић погазио и конвертовао се у оно чему свједочимо посљедњу деценију. Из обиља примјера његовог конвертитства и прозападне сервилности, навешћу само неколико њих. У априлу 2013. године Вучић је био први потпредсједник Владе Србије и предсједник СНС-а, а у стварности алфа и омега цјелокупног државног система без чије воље ништа није смјело бити учињено. Е та Влада је у априлу 2013. са тзв. Косовом закључила Бриселски споразум у којем је (тачка 14) дословно уговорено да “ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ”. И тиме је Вучић, као несумњиви capo di tutti capi, а са њим и убога Србија, преузео правну обавезу да не блокира тзв. Косово на путу његовог чланства у ЕУ, чији чланови могу бити само државе. У периоду 2014 – 2015. година, када је Вучић и формално постао предсједник Владе Србије, Србија је потписала три међународна споразума са НАТО алијансом која је окупатор Косова и Метохије, оном истом организацијом предвођеном САД-ом за које је 1999. године Вучић тврдио да ће се ширити фронт отпора Американцима и њиховој нацистичко-империјалистичкој идеји. Међу тим споразумима је и онај скраћено назван IPAP (Individual Partnership Action Plan), којим су уговорене заједничке активности и сарадња између Србије и НАТО. У септембру 2020. године Вучић је, у својству предсједника Републике Србије, у Вашингтону потписао Споразум о нормализацији економских односа Србије и тзв. Косова. Између осталог, тим споразумом је уговорено да ће се обје стране (Србија и тзв. Косово) “придружити мини-шенгенској зони, коју су Србија, Албанија и Сјеверна Македонија (као државе) претходно најавиле у октобру 2019. године”. Како може Вучић у име Србије, ако истински држи до себе и до Србије као државе, признати било ком њеном дијелу право да се придружује међународном споразуму, па и мини-шенгенској зони, који је Србија претходно закључила са другим државама? Наравно да не може, а да тиме не повриједи територијални интегритет и суверенитет Србије, те и тиме призна да је дио њене територије постао држава.
Сада већ прошле, 2021. године, након што су и Русија и Кина званично одбиле да признају Кристијана Шмита за високог представника у БиХ, јер није именован од Савјета безбједности УН како прописује Анекс 10 Дејтонског мировног уговора, Александар Вучић је у Београду примио Шмита у званичну посјету, а служба предсједника Србије је након тога на свом званичном интернет порталу објавила да је Вучић разговарао са “високим представником у БиХ”. Био је то не само Вучићев шамар Русији и Кини, већ и његов нож у леђа Републици Српској и њеној борби против покушаја наметања Шмита као наводног високог представника.
Када се узме у обзир ових неколико примјера, из обиља других, тиме се може објаснити Вучићев стваран однос према судбини Републике Српске. Што рече један мој пријатељ, “Пуштање Републике Српске низводу је кључна тачка у Вучићевој стратегији опстанка”. Вучић ни ове године, као ни претходних, не дође 9. јануара на прославу Дана Републике, што само по себи говори много. Али још више говори чињеница да је 14. јануара 2022. године, дакле само пар дана послије Дана Републике, код себе на разговор позвао Милорада Додика и “замолио” га, читајте наредио и запријетио му, да “све политичке снаге у Републици Српској учествују у раду заједничких институција у БиХ и на најбољи начин штите интересе српског народа и Републике Српске”.
И ово најновије поступање Вучића је сервилно испуњавање захтјева Запада, на штету Срба и Републике Српске. У то не треба ни најмање сумњати не само због претходно изнијетих разлога, већ и због онога што у најкраћем износим у наставку.
Устав БиХ у члану 4. прописује да све законе из надлежности БиХ усвајају оба дома Парламента БиХ, то јест и Представнички дом и Дом народа. А Дом народа, према истом члану Устава БиХ, може радити под условом да су присутна најмање три српска делегата. То није само пука одредба о кворуму за рад једног парламентарног дома, већ она значи и уставно право српских представника да не учествују у раду парламента ако се не само њима, већ и Србима и Републици Српској жели наметати нешто што је неприхватљиво и супротно владавини права.
А неприхватљиво је и гази владавину права када појединац звани Валентин Инцко противправно, без икаквих овлашћења, своју вољу намеће као закон, па још кривични, отварајући њиме прави лов на Србе, на свакога од нас који би се усудио да у књигама и другим изворима, чак и научном аргументацијом и доказима укаже на неистине садржане у пресудама неких судова за које то не одговара Инцку и ретроградним снагама у његовој позадини. Или, насиље је над правом када Уставни суд БиХ, као ниједан други суд на свијету, суди не о правној норми, већ о једном историјском догађају који се збио 9. јануара 1992. године, када је створена Република Српска. Такво понашање једног уставног суда нема пандана у упоредној уставносудској пракси. Такође је насиље када Уставни суд БиХ дословно отима Републици Српској њену имовину, њено шумско, пољопривредно и друго земљиште. И све то тај суд чини класичном злоупотребом својих овлашћења, јер у недостатку норме у Уставу БиХ којом би било прописано да БиХ има своју имовину, Уставни суд БиХ противуставно ствара своју норму да БиХ наводно има своју имовину, па онда суди по тој својој противправној норми, а не према нормама Устава БиХ. И ту подвалу Уставног суда БиХ разоткрио је нико други до Златко Кнежевић, један од судија тог суда, који је још прије 10 година у свом издвојеном неслажућем мишљењу, у предмету број У 1/11 у којем је одлучивано управо о питању имовине Републике Српске, написао да Уставни суд БиХ кроз своје одлуке самовољно даје себи право да доноси нове одредбе Устава БиХ. У коначном, све то Уставни суд БиХ чини на штету Републике Српске, њених уставних надлежности и њене имовине.
Против таквог насиља високог представника у БиХ и Уставног суда БиХ не може се више борити у институцијама БиХ. Сваки покушај у том правцу представља обмањивање народа и унапријед је осуђен на пропаст, када се ради не само о интересима Срба и Републике Српске, већ и интересима владавине права. Јер, никада бошњачки представници неће пристати да се укине неправо високог представника и Уставног суда БиХ, које је за њих насилно сковано. И зато је по нас погубна најновија, прозападно сервилна наводна молба Вучића свим политичким снагама у Републици Српској да учествују у раду заједничких институција у БиХ. Та “молба” ће нас, сасвим извјесно, још дубље укопати и биће од помоћи само оним снагама које су, одмах по завршетку рата у БиХ, шињеле, пушке и топове замијениле папиром, оловкама, високим представником и уставносудијским тогама, радећи упорно, систематично и противправно све на менталној и материјалној десупстанцијализацији Срба и Републике Српске. У томе им, нажалост, свесрдну помоћ континуирано пружа и Александар Вучић, овај пут својом најновијом “молбом” од 14. јануара 2022. године.
