Покрет за одбрану Косова и Метохије

Милан Ружић: Зар је могуће да још верујемо у европску демократију, ЕУ, НАТО?

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Поново сведочимо сценама са Косова и Метохије које нам потврђују да за тим чувеним столом за којим се преговара о колевци српства ми седимо под оружаном претњом. Овај нови упад РОСУ је показао како Приштина решава спорове – насиљем. Ваља нам знати, а то ће вам рећи било који човек који прати логику, да се на сузавац, пендреке и бојеву муницију не може одговорити речима, па чак ни када је у питању дипломатски речник. Ко год изговарао било шта док се пуца, мора да зна да се његове речи не чују.

Европа и свет, који се диче демократијом, још једном су доказали да Србија може бити изузетак. Нама су спремни да дају ултиматуме које морамо испунити како не бисмо поново били бомбардовани, а кад их испунимо, добијамо само ова мања пушкарања на својој територији на која, уколико одговоримо, опет ће „цивилизовани“ уцењивачи посегнути за бомбама.

Шта онда остаје српском народу? Је ли то нама тај исти свет, а са њим и Европа, у ствари говоре да смо ми народ који је само добар за страдање? Како је могуће да поред свега онога што смо претрпели и што трпимо, ево, и данас, још увек верујемо у приче о демократији, Европској унији, НАТО пакту и осталим залудностима као нечему што ће нама донети ишта добро?

Ми Срби важимо за поробљиваче и некога ко стално угњетава, а све време по нама јури киша олова, па за њима и пљусак законских регулатива које треба да дотуку оне који су се од оловне кише сакрили. Свега има сем кишобрана. Причају о некаквој великој Србији која је нама циљ, а Србија све мања.

Када су нам рушили цркве, палили манастире, сакривали читав арсенал по жбуњу чекајући тренутак да га употребе, тргали крстове са цркава, чекићали иконостасе, ћутала је Европа. Када су силовали Српкиње, нико није видео ни чуо. Када су нам палили куће, нико није осетио дим. Када су бацали сузавац, нису приметили, јер ми ваљда увек због нечега плачемо. Када са нама преговарају, преговарају са позиције силе! А шта смо онда ми? Топовско месо? Јесу ли Српкиње на Косову и Метохији заточене у албанском харему? Јесу ли свака врата и сваки врат осуђени на неку обесну албанску чизму која ће их развалити или стиснути? Који то народ толико трпи уљезе и због чега? Је ли Србин на Косову и Метохији брав који чека свој нож?

Јуче су опет пуцали на Србе. Јесу, пуцали су они који говоре о демократији и дијалогу. Упали су на територију на коју раније нису смели, јер су се осилили нашим нечињењем.

Тачно се види с ким имамо посла ако тај неко пуца у леђа. Зар мислимо да ћемо као народ проћи другачије од Срећка, дао Бог да оправда своје име? Тај метак у српским леђима је оно што сања онај ко присваја историју, затире трагове и радује се крви. То није био пуцањ једног човека који не слуша наређења, већ пуцањ у цео народ.

Можда смо ми кроз историју патили и можда су наша леђа навикла на такве ударе, али се питам када ће томе доћи крај? Не може бити да верујемо онима који превиђају јаме, наше рушевине, наш пепео, наше кости и наше сузе. Неће бити да су нам пријатељи. А још мање је вероватно да ће наши крвници слушати шта им причамо док испаљују рафал у оне који су окренути леђима.

Треба да бирамо коме да поверимо свој народ на чување – онима који су Србима вадили органе у Жутој кући или онима који су нас бомбардовали.

Хајде овако, за почетак приступимо том столу барем показујући зубе, а Европи и свету тако што им нећемо веровати. Видећете како је тада све јасније и за нијансу лакше.

Срби на Косову и Метохији су подједнако Срби као они у Београду или било где другде, па чак и много више. Немојмо дозволити да са њима Албанци поступају као са оном стоком коју одстреле или закољу када се српски сељак удаљи од пашњака.

А ако ћемо већ бити такви, онда их гледајмо у очи са упереним роговима у њих. Видећете како неће смети да ураде ништа. Да су икакви јунаци, као и они који их подржавају, не би само чекали да се окренемо.

На том светском пашњаку где се крдо напаса, ми лежимо поред електричне ограде док нас Албанци роговима гурају на жицу. Ми им не одговарамо, јер њих брани неко ко носи звоно. Знајмо, то не значи да је тај са звоном најјачи, већ да је највећа стока на читавој ливади.

(Искра, 14. 10. 2021)

 

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print