Многе истакнуте и утицајне личности на хетерогеној руској интелектуалној сцени данас изричито подржавају курс њеног председника и чак предлажу знатно радикалније мере – нарочито у геополитичкој сфери. Размишљајући на другачији начин и суочени са чињеницама из корена, ревидирали су своје ставове, будући да су некада, у својим „раним радовима” 1990-их, искрено или фингирано, били изразито прозападно оријентисани и од Запада добијали сваку врсту похвале и подршке.
Један од њих је Сергеј Караганов, некада на челу, а сада почасни председник СВОП-а (Савета за спољну и одбрамбену политику), основаног почетком 1992. у Москви. Захваљујући гласовима читалаца два угледна часописа – једног америчког и једног британског – био је чак проглашен 2005. за једног од 100 најутицајнијих интелектуалаца у свету (иначе, једини из Русије).
У једном предавању 2009. он ће напоменути да се свет више не мења у интервалима као раније, већ да је ушао у раздобље „перманентне геополитичке и геоекономске револуције”. Њен досадашњи ток донео је низ америчких војних интервенција које су се завршиле „серијом крупних пораза” – како констатује Караганов – истичући још у то време да је преломни моменат био напад НАТО пакта, под вођством САД, на СРЈ 1999. године.
Мада је поменута агресија „изазвала само таласање”, то је било довољно да „већи део руске елите схвати како са Западом, на жалост, није могућа интеграција…”, примећује Караганов. Наставак америчког интервенционизма потврдио је ту констатацију и у све већем делу света сукцесивно изазивао све храбрије супротстављање не само америчкој хегемонији – већ и цивилизацијском моделу Запада.
Лажно представљање
Земље које се налазе изван доминације Запада, или не-западни свет, Караганов ће у програмском тексту „Доба рата”, објављеном с почетка 2024. у часопису Русија у глобалној политици (преведен на српски, објављен на Новом Стандарду ОВДЕ и ОВДЕ – Н.С.), назвати Светска већина (Мировое большинство). Заиста се ради о неупитној већини света у просторном, демографском, ресурсном, економском и политичко-територијалном (број држава) смислу. Ако је то тачно – а јесте – онда следи закључак да Запад у ствари представља – Светску мањину, а сугестивно, али се лажно представља као међународна заједница.
Неформална групација Светске већине очигледно се и даље увећава јер се наставља ослобађање од „западног јарма”, како је ту (нео)колонијалну хегемонију називао такође Караганов. Стога он Русији – „Тврђави Русији”, како је назива – препоручује не баш да занемари Запад, али да интеграцијски „дигне руке” од њега, те да се спољнополитички и на сваки други начин прагматично окрене тој Светској већини (ОВДЕ). А њу – изузимајући САД, Канаду, Јапан, Јужну Кореју, Аустралију, Нови Зеланд, земље ЕУ, неколицину (пост)колонијалних вазала и државоида – чини сав остали свет и апсолутна већина чланица Уједињених нација (УН).
Штавише, Караганов сматра да ће „УН ишчезнути” оптерећене бирократијом западног типа и због неспособности да се реформишу у складу са савременим и будућим приликама (ОВДЕ), те да их не треба рушити (нити споља, нити изнутра), већ формирати паралелна тела заснована на организацијама које чине и које ће чинити земље Светске већине – БРИКС+, ШОС, ОАЈ, МЕРКОСУР, Арапска лига и друге. Русија и Кина, које назива „комплементарним силама” и чија „коалиција, уколико би се сачувала и која се мора сачувати”, логични су предводници не само Светске већине, већ и ове епохалне промене светског система.
Косовска арена
Како је дошло до преокрета, односно како је једну, прозападну, заменила друга, антизападна Светска већина?
С једне стране, убрзан успон Кине и опоравак Русије, те њихов отпор америчком униполаризму и успех у стварању адекватнијег, мултиполарног поретка, а с друге стране, упоредо, релативни застој и системско „проклизавање” САД и ЕУ, довели су до слабљења важних полуга моћи и нарочито кредибилитета Колективног запада, како га је прозвао В. Сурков. То је произвело пораст утицаја и ширење самопоуздања бројних регионалних „играча”, па и малих земаља. У питање је доведено лидерство САД, до тада неприкосновено „најјачег пса у граду”, према вредновању Медлин Олбрајт.
Релативно брзо се структура Светске већине преокренула и све више се мења на штету Запада. О томе непогрешиво сведочи „косовски лакмус”. На симболичкој, али и на практичној равни, „косовски преседан”, а не „посебан случај”, произвели су обрт. Наиме, замах признавања независности „лажне државе” текао је од 2008-2013, да би успоравање признања почело 2014, управо у години драматичног украјинског преврата у режији Запада. Земљама читавог не-западног света тада је коначно постало јасно да исто и њима може да се догоди у било ком тренутку ако немају подршку на другој страни. Већ 2016. процес признавања се фактички окончава на броју – према тврдњи министра спољних послова Србије – од 110 држава (57% чланица УН).
Преокрет и мукотрпан подухват отпризнавања почиње 2017. и до сада је број признања – по речима истог министра – смањен за 26 и сведен на 84 државе, односно сада наводну косовску независност одбија да призна 109 држава (56% чланица УН). У популационом и просторном смислу то не жели да учини још више – чак две трећине света, што је убедљива већина. Светска већина.
Индукована инертност
По речима српских званичника још многа повлачења признања су „у фијоци”. Шта се чека? Због чега и од кога се страхује да се она активирају? Зашто се стало са отпризнавањем? Мора да је то нека недокучиво мудра дипломатска тактика, ако се, пак, не ради о оном „да не наљутимо Американце”. А ако јесте управо то – онда је унапред губитничко. Љутили-не-љутили Американце и њихове сателите у ЕУ, они не само да настављају да раде на „изградњи државе” Албанаца у косовско-метохијском делу Србије, већ све упорније, корак-по-корак, траже да је Србија призна.
Хоће ли то Србија учинити – било експлицитно, било имплицитно – не само против саме себе, него и против Светске већине? Против Светске већине која је на „правој страни историје” и која изграђује такав свет у коме Србија неће бити држава-парија како је данас третира Запад?
Не може се рећи да Србија нема проблем. Има га, и те како га има, али он може бити неупоредиво мањи него што сада јесте. Србија има стратешки проблем: што је у погрешном возу. У возу Светске мањине.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
