Схватио сам да Срби у Грачаници живе у двоструком политичком кавезу; да њихову неповјерљивост и страх треба разумјети као бригу и стрепњу; да стрепњу врло лако преметну у храброст; да ту храброст треба разумјети као охрабрење да им долазимо чешће. Схаватио сам да Грачаница својом чудотворном снагом и љепотом помјера решетке сваког кавеза, тако да може врло лако доћи сваки ходочасник којег срце води у њена њедра.
Скадар је остао за нама. То је означалио излазак из историјске теме за мене и пјесника Ранка Мићановића. Осјећај туге, предачке туге, замијенили смо бројањем и једва могућим разумијевањем сврхе безбројних хотела, који су скоро једине маркантне грађевине које смо могли осмотрити све до Љеша, па и даље све до укључења на ауто-пут Тирана–Приштина. Веома вијугав и непредвидив ауто-пут кроз планскинске кланце, повремено је доносио исте слике, понеки хотел који искочи као скоро једини знак људског присуства. Тек нас долазак на Призренску висораван довео у неко егзалтирано стање духа. Да ли је то утисак географског контраста; једне сиве панораме кроз коју смо прошли кретањем од Скадра до Призрена, односно, једне рајске епизоде коју је донијела Призренска висораван…
Док је Мићановић био обузет бојама, пјеснички задивљен комбинаториком плаве, златне и зелене боје, мене је опчинила игра рељефа. Рекох сапутнику: „Овакве рељефне форме и односе боја могао је осмислити једино Господ Бог! Ово је Небеска Србија!“. Заиста, ко год помишља да је идеја Небеске Србије митски или метафизички конструкт, пјесничка имагинација, тај би морао бар једном у животу доћи на Призренску висораван. Призори рајске љепоте протежу се све до уласка у Приштину.
На самом улазу у град, одвојили смо у правцу Грачанице, што је било и наше коначно одредиште. Наши домаћини, угледни књижевници, прави и посвећени чувари Грачанице, били су Жарко Миленковић и Живојин Ракочевић, који нас са братском пажњом прихватише. Њихова имена, „Жар“ и „Жив“, разазнах као божанску предиспозицију њиховог косовско-метохијског труда и живота. Њихова висока ерудиција и култура, као и друге професионалне способности, могле би их препоручити да живе и раде било гдје на овој планете. Но, рекох, они су тамо, на лазаревском задатку. И то је очигледно.
Након краћег одмора, упутили смо се у задужбину српског краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана, како бисмо што прије ушли у чудотворна њедра Грачанице; наиме, прије почетка Видовданског песничког бденија, на које смо Мићановић и ја позвани као учесници тог братског сабрања из Црне Горе.
Таман смо стигли на службу. Ушавши у цркву један дјечак ме поздравио осмјехом, обрадован толико као да види неког блискок рођака или друга којег дуго није видио. Помислио сам да ме са неким помијешао. Доцније сам опет имао изненадни сусрет са њим. Није било забуне; већ једном смо се срели, прије неколико мјесци, током мог гостовања Православној гимназији „Свети Сава“, у Подгорици. Дјечак се зове Вук. За разлику од мене, овај весели дјечак редовније обилази наше светиње. Колико се он обрадовао кад ме угледао, толико сам се ја постидио када је на моје питање откуд он Грачаници, узвратио појашњем које би могло да се сведе на реченицу: „Видовдан је, зар је смисленије да будем било гдје друго…“.
*
Видовданско песничко бденије отворено је наступом Нишког симфонијског оркестра. Поред химне „Боже правде“, извођене се композиције познатих европских аутора. Неки посјетиоци тихо су негодовали, сматрајући да би било примјереније да слушамо нешто из националног репертоара, неголи ове, како неко цинично рече, „бечке увертире“. Мој утисак био је другачији. Мени се чинило да се мелодија најбоље европске класичне музике сасвим уклапа у архитектуру Грачанице, у њену љепоту, у њен културно-историјски и духовни ореол.
Концерт и наступ пјесника, што су стигли из разних крајева Србије и Црне Горе, прекидала је киша. У првом пријетећем пљуску, помислио сам да ће се разићи публика, те да ће позив водитеља да причекамо бити само узалудан апел. Није тако било. То је била само моја предрасуда. Ко год је тамо дошао, за срцем је пошао. И то је било очигледно. Публика се издијелила на мање групе. Неко се склонио испод крошњи дрвећа, неко се прибијао уз зидине цркве, а када је оркестар опет наступио, упркос киши, било је и оних који су сједјели или плесали испред обрадоване Грачанице. Вече је затворило извођење композиције „Марш на Дрину“. То је тек посебно обрадовало једну групу дјевојака, чију сам пјесму и радост крајичком ока додиривао.
*
Видовданска литургија још је држала радост од синошњег програма. Мићановић и ја једнако смо били задивљени како је Кајаоко Јамасаки, овогодишиња добитница награде „Кондир Косовке дјевојке“, полугласно али зналачки пратила црквени хор.
Остатак времена, неколика сата прије повратка у Црну Гору, посветио сам разговорима са Србима који живе у Грачаници. Хтио сам да дознам како се живот одвија у осталим данима, мимо празничних сусрета. Слутио сам да празнична радост не одаје слику свакодневног живота. Наша браћа веома су штура на ријечима, посебно кад сам започињао разговор који би могао имати политичке конотације. То, међутим, није страх, како се у првих мах може помислити, већ сама стрепња. Тешко сам могао уклонити њихову неповјерљивост, опрезност коју одају сви, од омладине до времешних људи. Започињао сам разговоре у кафићима и маркетима. Разговри нијесу помогли, али слика свакодневног живота боље се може сагледати у просторима изван ријечи.
Схватио сам да Срби у Грачаници живе у двоструком политичком кавезу; да њихову неповјерљивост и страх треба разумјети као бригу и стрепњу; да стрепњу врло лако преметну у храброст; да ту храброст треба разумјети као подстицај и охрабрење да им долазимо чешће. Схаватио сам да Грачаница својом чудотворном снагом и љепотом помјера решетке сваког кавеза, тако да може врло лако доћи сваки ходочасник којег срце води у њена њедра.
*
Мићановић и ја смо без двоумљена одлучили да се вратимо преко Албаније у Црну Гору; истим путем, само да бисмо још једном искусили рајске пејзаже Призренског округа, које, помислих у себи, да је Његош имао прилику да види, не би другачије разумио него као отварање небеских слика из спјева „Луча микрокозма“.
Као својеврсна одмазда за наш неспокој током још једног „оговарања“ грађевинских здања поред ауто-пута, стигао је квар на аутомобилу. Таман смо мислили да смо у озбиљном проблему, усред једног предјела, на коме, „као из ината“, нема чак ни оних архитектонски неуксних хотела, кад су нам у помоћ притикела два албанска аутомобила. Како смо се споразумијевали то сам бог зна.
Па ипак, један добронамјерни Албанац нам је дао знак да бисмо могли кренути за њим неких пет километара. Нијесмо имали избора, проблем на аутомобилу дао је још мале могућности кретања, али и опасност од запаљивања. Наш нас водич оставио на једном мјесту које има ознаке ауто-сервиса, премда се испоставило да то ипак није сервис. Но, срећа нас и ту погледала. Појавило се шлеп-возило. Да ли је наш добронамјерни албански помагач благовремено неког обавијестио о нашем проблему? Могуће.
Након исцрпљујућег надмудривања око цијене услуге, добили смо минимални попуст, те нас је наш нови помагач, након што је уз много провјера подигао наш аутомобил на камион, возио до неког села удаљеног двадесетак километара од ауто-пута. Откуда ауто-сервис, усред тог беспућа, са веома малим бројем кућа, то ће остати трајна мистерија. Веће је изненађње што смо у сервису затекли групу момчића, у којој је један, очито главни мајстор, био нешто старији, од једва двадесетак година, који је притом изванредно говорио енглески језик, те смо се лако споразумјели. Штавише, колико нијесмо имали среће са цијеном шлеп-службе, сада смо, након што је главни мајстор схватио да нијесмо Италијани него Срби из Црне Горе, наплатио сасвим скромно поправку аутомобила, те је и више од тога понудио вршећи детаљније испитивање аутомобила. Албанац који нас је довео у то скривено село, и од којег смо се растали са доста израза и осмијеха негодовања, а ни он сам није штедио свој шеретски смијех, појавиће се нешто касније као ново избављење, које ће нас вратити на ауто-пут, након нашег кратког лутања.
***
Мићановић и ја, као у репризи филма, опет смо, у повратку, загледали бројне неуклопиве и, како се нама чинило, сасвим нефункционалне хотеле. Тако, све до Скадра, а одатле опет у историју, опет о стрдањима наших дједова.
