На данашњи дан 2010. године Међународни суд правде је донео Саветодавно мишљење о Декларацији о независности Косова. То је још један повод за различита тумачења правног и политичког домашаја овог Саветодавног мишљења не само међу политичком елитом Косова и Србије, већ и унутар Србије која лута у покушају утврђивања и одбране својих националних интереса.
У овом тексту се нуди одговор на питање да ли је Саветодавно мишљење МСП о Декларацији о независности Косова (у тексту се једнако користе и термини Косово и КиМ) заиста ставило печат на косовску независност како се у медијима често може чути, као и да ли је оно представљало победу или пораз спољне политике Србије у том тренутку. Одговор је једноставан иако је даље објашњење сложено: Саветодавно мишљење није ставило печат на косовску независност, али јесте пораз спољнополитичког деловања Србије у погледу очувања КиМ у саставу Србије.
Седамнаестог фебруара 2008. године је донета Декларација о независности Косова. Тај догађај је био врхунац једног дугог историјског процеса чији почетак није лако препознати, а који је, такође, подложан различитим историјским тумачењима. У том тренутку су постојала два основна спољнополитичка циља Србије: чланство у ЕУ и очување статуса КиМ у саставу Србије (може бити да је бар неко од кључних политичких актера у Србији неформално био спреман на одређену врсту компромиса у вези са статусом КиМ, али званично то није био случај). Поставило се логично питање која спољнополитичка средства стоје на располагању Србији у остваривању циља очувања КиМ у саставу Србије. На том путу су стајали велики изазови. Један од њих је чињеница да је већ до краја фебруара 2008. године 22 државе признало Косово, а да је до 8. октобра исте године то учинило још 23 државе. Други, још значајнији изазов је била чињеница да су неке од најмоћнијих држава на свету отворено предузимале акције како би што већи број држава признао Косово. Да ствар буде још сложенија међу њима су биле и најмоћније државе чланице ЕУ од којих је у највећој мери зависило остваривање другог спољнополитичког приоритета Србије: чланство у ЕУ. На крају, у Србији у том тренутку постоје озбиљни политички фактори који унапред осуђују било каква “креативна решења” у вези са компромисним одређивањем статуса Косова.
У описаној ситуацији је било јасно да евентуални простор за нове преговоре у вези са статусом КиМ постоји искључиво уколико се на неки начин заустави, или макар успори, даљи процес признавања. Наиме, иако се данас сматра да декларативна теорија у вези са правним ефектом признања (ентитет је држава уколико има територију, становништво и суверену власт и признање нема никакву везу са тим) има превагу у односу на конститутивну (признање је конститутивни елемент у процесу стварања државе), највећи међународноправни ауторитети у овој области често инсистирају на томе да се пракса одвија у простору између ове две теорије. Другим речима, Србија би се нашла у потпуно безизлазној ситуацији уколико би велика већина држава одлучила да призна Косово.
Борба Србије за заустављање таласа признавања је била сасвим неравноправна. Спољнополитичка средства која су њој и, примера ради, Сједињеним Америчким Државама била на располагању у тој борби за (не)признавање Косова нису била једнака. Простор у коме постоји макар формална једнакост неједнаких актера је (био) простор међународног права. Србији је био потребан убедљив доказ да је (покушај) сецесије КиМ нелегалан. То је био само један од аргумената који се користио, али у описаној неравноправној борби и он је био важан. Нема бољег доказа да је нешто у међународном праву нелегално од одлуке МСП. Али како до такве одлуке доћи?
Постојале су две линије размишљања које су тада заступале две политичке странке: да се иде на тужбу против држава које су признале Косово као независну државу и она да се иде на саветодавно мишљење. Из разних разлога је преовладао став да је боље ићи на саветодавно мишљење. Постоје две институције УН које од МСП могу да затраже мишљење по било ком правном питању: Савет безбедности и Генерална скупштина. С обзиром да је због поделе у СБУН било јасно да та институција неће то учинити ни овог пута, било је неопходно тражити подршку ГСУН.
Покренута је велика дипломатска иницијатива како би се обезбедила подршка за ову идеју Србије. Идеја је, међутим, могла да буде субверзивна и по савезнике Србије у овом процесу. Уколико се, на пример, погледа случај Кине јасно је било да евентуално мишљење Суда које би ишло у правцу легализовања сецесионистичких тежњи може да буде опасно по њене интересе. Другим речима, ни државама савезницима Србије у овом процесу није било свеједно које питање ће да иде пред ГСУН, односно вероватно се може претпоставити да је и са њима морало да дође до усаглашавања формулације питања које ће доћи пред ГСУН (ово би неко од непосредних актера, Вук Јеремић или Борис Тадић, могао вероватно да посведочи из прве руке).
Борис Тадић је у једном од интервјуа навео да су питање које је на крају отишло пред ГСУН формирали највећи правни стручњаци у земљи. Колико је мени познато, али можда грешим, консултовани су и неки веома познати страни стручњаци. Али стручњаци не доносе одлуке. То чине политичари. Зато је вероватно и Борис Тадић рекао да политичари сносе одговорност.
У сваком случају, након дугог процеса усаглашавања ставова и широке дипломатске иницијативе, Вук Јеремић, тадашњи министар спољних послова Републике Србије, је на седници ГСУН инсистирао да предлог резолуције који је садржао питање “Да ли је једнострана декларација о независности привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?” остане непромењен подвлачећи да је оно “више него јасно и уздржано по питању политичких ставова у вези са косовским питањем“.
За овакав предлог је на крају гласало 77 држава, 6 је било против (међу њима и САД) и 74 је било уздржано (међу њима је била и велика већина држава чланица ЕУ). Ово гласање је показало оштру поделу међу државама чланицама у вези са решавањем косовског питања. Једна од основних оса поделе је била на државе Глобалног Севера које су углавном биле за независност Косова и државе Глобалног Југа које су углавном одбијале да признају Косово и које су биле за то да се МСП изјасни по овом питању.
На крају је 36 држава одлучило да поднесе писани поднесак Суду у складу са процедуром, а Суд је одлучио да то дозволи и ауторима Декларације. Постојала су два чворишта, два кључна места Саветодавног мишљења. Прво је било питање питања, односно да ли ће Суд уско схватити постављено питање или ће дати одговор на питање да ли је сецесија (или покушај сецесије) Косова била у складу са међународним правом, као и да ли су државе које су признале Косово тиме прекршиле норме овог правног система. Суд је одлучио да уско третира постављено питање, односно да се бави искључивопитањем легалности Декларације као правног акта, а не (евентуалних) последица које је тај акт произвео. Суд је изричито навео да се питањем државности Косова неће бавити, тако да формално гледано нису у праву сви они који тврде да је Суд рекао да је независност Косова у складу са међународним правом. Суд се, још једном да поновим, тиме уопште није бавио.
Супротно доминантном ставу јавног мнења, па и стручне јавности у Србији, Суд је по мом мишљењу сасвим исправно поступио. Генерална скупштина (ово је веома важно: питање не поставља Србија, већ ГСУН!) је могла да одлучи да постави другачије питање, али није! Зашто би Суд мењао питање које поставила ГСУН? Он има право то да уради ако је питање нејасно или ако Суд процени да се иза њега налази неко друго питање, али Суд је исправно дошао до закључка да то није случај. Не ради се овде о томе да је ГСУН хтела да постави неко друго питање, па је случајно поставила ово, већ је управо ово питање добило подршку на седници ГСУН. Нико не може да буде сигуран да би неко друго питање добило потребну подршку у овом телу.
Од овог чворишта је лако могао да се наслути наставак Мишљења. Нико ко се бави међународним правом вам неће рећи да у општем међународном праву или Резолуцији 1244 постоји општа забрана доношења декларација о независности као правних аката. Међународно право се, по правилу, тиме уопште не бави, иако има неких изузетака који нису били примењиви на овај случај.
Друго чвориште Саветодавног мишљења се тицало питања аутора Декларације. Наиме, иако се у самом питању ГСУН наводи да су то привремене институције самоуправе на Косову, Суд је дошао до закључка да то није био случај. Релативно сложеном правном гимнастиком Суд је дошао до закључка да Декларацију нису донеле институције које су деловале под окриљем Уставног оквира и Резолуције 1244, већ демократски изабрани лидери народа на Косову. Ова чињеница је важна јер упућује на то да је одлука донета ван правног система успостављеног Уставним оквиром и Резолуцијом 1244.
Какве су правне последице оваквог закључка? Декларације о независности не праве од неког ентитета државу. То је и сам Суд потврдио, а и међународна пракса је јасна по том питању – неке декларације су доводиле до оснивање држава, неке не. Није, дакле, Суд закључио да непостојање забране Декларације о независности од 2008. године аутоматски доводи до постојања косовске државе. У том смислу ни председник Србије, ни представници Албанаца са Косова нису у праву. Али!
Декларација о независности је представљала први, симболички корак, ка успостављању такве државе, односно она, уз подршку одређених држава, може у крајњем, довести до испуњења и правне потврде три елемента државности Косова. Том процесу лагане легализације сви присуствујемо. Тај процес упркос намерама тадашњег руководства са Борисом Тадићем на челу није заустављен Мишљењем суда. Зато је то био пораз Србије. Државама је остављен простор да изаберу да ли ће признати Косово као државу или не, а преговарачка моћ САД и неких других држава је у том смислу била много већа него преговарачка моћ Србије.
И шта сад?
У међународном праву и међународним односима статус које Косово сада има се најпрецизније може назвати цонтестед статехоод (оспоравана државност). За отклањање сваке сумње и сенке у погледу државности Косова је потребан пристанак Србије који може, а и не мора да буде у форми де јуре признања, (евентуално) нова резолуција СБУН и чланство Косова у УН. Иако Мишљење Суда, дакле, није ставило печат на косовску независност како је садашњи председник Србије више пута изјавио, Србија је практично исцрпела средства међународног права да добије ауторитативно тумачење његових норми по којима је Косово и даље део Србије што у многоме отежава њену позицију.
Србију формално нико не може да примора да прихвати косовску независност, али може да користи суптилније методе убеђивања. На руководству Србије, али и на њеним грађанима, је да процени да ли је то у националном интересу Србије и да се у складу са тим донесу конкретне одлуке. На грађанима Србије је и да оцене те конкретне одлуке. Али није тачно да “нема алтернативе”. И није тачно да се избор своди на бинарно – замрзнут сукоб који у крајњем треба да доведе до доминације над Албанцима или “разграничење” по етничком принципу.
Милош Хрњаз је доцент на међународноправној области на Факултету политичких наука – Универзитету у Београду. Предаје неколико предмета из области међународног права на основним и постдипломским студијама, а основна поља његовог истраживачког интересовања су: Међународни суд правде, забрана претње силом и употребе силе у међународном праву, међународно хуманитарно право, право народа на самоопредељење.
Текст је заснован на блогу аутора.
Пише: Милош Хрњаз.
Извор: www.kossev.info
Фото: FPN
