Покрет за одбрану Косова и Метохије

Милош Ковић: Милан Ружић нас враћа на заветне теме српске историје

Милош Ковић (фото: С. Гарић)

Милан Ружић је одличан писац, али говорећи о њему као о историчару, јер он показује завидан ниво знања и историјске свести, могу да тврдим да је он примарно моралиста. Говорећи о Милану као моралисти, не мислим на то да је викторијанац или неко ко се стално бави моралом и осталима држи придике, већ овим изразом циљам на његову сталну запитаност шта треба да чинимо, јесмо ли се огрешили и зашто смо се огрешили. Он се стално пита зашто нам је овако, због чега се срамотимо, како смо дошли довде докле смо дошли, да ли је то наш грех или грех наших очева и дедова, где смо погрешили и има ли наде и спасења. Дакле, грех, жртва и спасење.

Тако су наши писци из периода од 14. до 18. века видели српску историју и њен смисао. Почевши од Григорија Цамблака, па преко Константина Филозофа и до Јована Рајића. За њих је, као и за Милана, српска национална историја у ствари морална прича. Прича о испуњавању завета, о напуштању завета, о греху и о казни која се за то плаћа. Ми историчари морамо да реконструишемо тај завет којим су се бавили писци. Дакле, дат је неки завет – пут је просечен, а то је урадио Свети Сава и Немањићи су тај пут следили. То је пут Царства небеског. Пут Бога и пут бекства из палате у манастир.

Оновремени писци заиста кажу да су војници изашли на Косово наоружани и охрабрени молитвама светих отаца наших – Светог Симеона и Светог Саве. Од Милана се очекује да испуни тај завет опредељења за правду, за истину, за отачаство. И он прати ту историјску свест српског народа. Милан је у потрази за значењем историје, па и истине. Тако ја читам његове приче. Он стално поставља питања која ми постављамо самима себи или кнезу Лазару и Светом Сави. За мене је баш та прича „Молитва Светом цару Лазару“ једна од централних, а класичном ју је учинио и Петар Божовић својом интерпретацијом. Друга прича која ми се чини као једна од најважнијих, а која сведочи о овоме о чему сам говорио, јесте „Писмо предака“. Могу чак тврдити да ми је она омиљена у овој књизи.  Милан често понире и у најдубље, најмрачније и најстрашније тајне наше историје или наше историјске свести. Једна од прича које ово најбоље осликавају јесте „Шаранова јама“. Она се бави питањем због чега смо тако страховито кажњени, због чега страдамо и дан-данас док овде причамо. Дакле, имамо једног Милана Ружића који се данас одавде окреће и гледа у понор Шаранове јаме на Велебиту и тако нас опет враћа на заветне теме српске историје. Посматрајући нашу историјску судбину страдалника, Милан Ружић пише: „Ми смо Срби крдо које пасе поред кланице.“

Али није ово што он пише безнађе и није никаква кукумавка, већ дивно уобличена прича о родољубљу које, опет, проистиче из његовог моралног става. Прича „Моја земља“ најбоље осликава његово родољубље. Милан плаче за својим народом који је недостојан предака, али онда у другом делу приче каже: „Будимо достојни слободе. Будимо ветар који ће покретати звона на црквама. Будимо бујица која ће да плави усахла поља. Будимо правда – живимо правду. Будимо луч.“ Дакле, слобода избора постоји. Можеш да бираш – хоћеш ли да живиш по завету или ћеш да отпаднеш од завета као многи, јер, како Милан рече „Није лако бити Србин“, и заиста, многи нису издржали.

Мени је врло симпатична једна од тих цртица насловљена са „Деда Србин“. Тамо неки новопечени и збуњени интелектуалистички оријентисани Србин пита једног деку шта би био да није Србин, а он им одговара: „Да нисам Србин, што бих уопште и био?“

Код Милана је национално осећање, народно осећање ако хоћете, у ствари морално осећање и осећање одговорности за заједницу, а о томе је говорио и Жарко Видовић. Дакле, за Милана је припадност завету и народу свакодневица од које нема одступања. Он има слободу да одлучи – истина или лаж, правда или неправда, искупљење или грех, жртва или егоизам и кукавичлук – и непогрешиво се држи ових првих у паровима. Милан позива данашње Србе да не срљају како не би узалуд били сви они Мишари, Косова, Љубићи, Кајмакчалани и Кошаре.

Е, то је оно чудо које се у овом народу често догоди – да се након свих полома, не правећи апсолутне паралеле, појави неки нови владика Николај Велимировић или неки Свети Јустин.

Владика Атанасије је често као рефрен у својим беседама знао да понавља: „Нисмо ми Срби мали народ.“ У српској култури и у јавном животу, а Миланова реч се далеко чује и чуће се још даље, а када слушате или читате Милана Ружића, убеђени сте да је владика Атанасије био у праву.

 

(Говор на промоцији књиге „Народ за издавање“ у Чачку 9. јуна 2021. године)

Милош Ковић

(Искра, 07. 07. 2021)

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print