Свети Кнез Лазар сигурно је у својој духовној визији, када се нашао пред опредељењем за Царство небеско, видео да ће његова Србија тешко успети да сачува континуитет државности кроз историју, као земаљско царство које је подложно промени, пролазности и пропадању, па је то био пресудан фактор који је утицао на његову одлуку да Србији омогући вечну заједницу која није подложна временском пропадању и измени. Тако је он и саградио, на темељима Завета, Небеску Србију чије постојање има вечни карактер и није зависно од времена. Као место на коме ће примити, склопити и сазидати Завет, изабрао је или тачније Промислом Божијим је било одређено Косово, и због тога Косово има вечни карактер, јер је одређено да буде темељ изградње Небеске Србије.
Видели смо кроз историју, под ропством Турака, када је Србија изгубила своју државност, односно када није постојала као правна и суверена држава скоро пет векова, да српски народ није нестао и пропао. Стуб одбране и очувања постојања српског народа јесте Српска Православна Црква помоћу свог кључног инструмента Пећке Патријаршије, чији су живи темељи управо на Косову. Ту је она сабрала српски народ као квочка пилиће услед олује. То јединство у вери под Пећком Патријаршијом очувало је српски народ под окупацијом када смо као држава изгубили компас и били смо збрисани са карте света као јасно дефинисан народ, са прецизно дефинисаном територијом свога бивствовања. Са пропашћу државе и са њеним нестанком у правном и територијалном смислу, нестаје и народ и уписује се у ред давно изгубљених и изумрлих врста на планети земљи. Међутим, са српским народом то није био случај, захваљујући Светоме Сави који је први положио Завет као Савез са Богом у темеље српског националног идентитета да би га касније Кнез Лазар заокружио и њиме обавио цео српски народ. Заправо, Косовски завет почиње оног тренутка када је Свети Сава дао монашки завет и кренуо путем Царства небеског на Светој гори, да би се његово уоквирење збило на Косову пољу 1389 године.
То значи да је Косовски завет заправо Монашки завет, који је српски народ дао Богу да ће Његов бити, Њему служити, и стремити и ходити ка сједињењу са Њим у Царству Небеском. Косовски завет је гарантни лист написан Божијом руком о опстанку српског народа и у тренуцима када српска држава пропадне, што нам сведочи историја. У зависности од каквоће везе и онога с ким је свезан, зависи трајност и дуговечност једног народа. Нама је Косовски завет био/јесте/биће нешто помоћу чега смо се свезали са Богом као народ. Обе категорије су вечне, Косовски завет који никакве материјалне примесе нема и Бог као вечна истина и љубав.
Питање је данас, да ли ми уопште и схватамо шта је Косовски завет? Кад боље преиспитамо себе, песимизам је, нажалост, једино што нам обликује одговор. Косовски завет није само сећање на Косово, није само одлазак на та Света места поводом традиционалих прослава и јубилеја сваке године, Косовски завет није само музејска занимљивост и историјско-културна скулптурност, Косово није само епска песма о њему коју ћемо стално певати и рецитовати, Косовски завет није само фотографска успомена и поносно клицање «Косово је срце Србије“, Косовски завет није само борба за његово очување као територијалног дела целине Србије, борба за Косово није само борба правног карактера и хартијско слово на којем пише – наше је…
Све је то саставни део, али не и пресудни, суштински део смисла Косовског завета. Очигледно је да је Косовски завет погрешно схваћен (или боље речено, замагљен) од велике већине нашег народа, укључујући ту и део интелектуалне елите. Косовски завет је Завет дат Богу којим се појединац и народ опредељује за Царство небеско и одлука да се тим путем и крене и истраје.
Тиме долазимо до суштине Косовског завета а то је његово монашко опредељење и монашки поглед на свет, какав је у тренутку настанка Косовског завета имао Кнез Лазар а који нам је усадио у срж националног бића Свети Сава. Да бисмо очували и испунили Косовски завет, ми морамо да живимо њиме, само тада ћемо заиста бити достојни наследници, настављачи и преносиоци Косовског опредељења или Завета, који нам је оставио прво Свети Сава кроз свој монашки завет а касније и Кнез Лазар кроз свој Косовски завет.
Морамо се вратити мајци Цркви која је најбоља учитељица Косовског завета и која нам једина може дати смернице како да живимо њиме, након чега и територијални аспект Косовског завета неће бити споран. Докле не будемо тако појмили Косовски завет, дотле ћемо бити као трска коју ветар повија, и дотле ћемо лутати и као народ и као држава по беспућима овога варљивог света као лист отпао од дрвета, па се креће тамо где га ветар односи. Дакле, да резимирамо, Завет српског народа, од кога зависи његов опстанак и спасење, може се приказати у виду трослојне нераздвојне и једносушне архитектуре: Монашки завет-Косовски завет-Делатно Православље.
Мирослав Јевтић (1996), Доње Кормињане, Косовско Поморавље.
Фото: Видео принт
