На Косову сам видео 192 цивилне жртве за време НАТО бомбардовања. Многи од њих потпуно раскомадани, угљенисана тела, децу, старце, људе који су спавали, деца која су се играла на теренима… Страдали су потпуно невини. Та слика ми је и дан данас урезана, каже у интервјуу за Косово онлајн научни сарадник Института за међународну политику и привреду Александар Митић, који је као дописник Франс преса извештавао са Косова за време бомбардовања 1999.
Једини новинар неког западног медија који је са Косова извештавао свих 78 дана колико је трајала агресија, и коме је то као 25-годишњаку био први новинарски посао, каже да је недељама уназад пре 24. марта било јасно да ће доћи до НАТО агресије. Како се присећа, било је изузетно напето, пуно нервозе и провокација у Приштини, да би непосредно пред почетак напада Нато авиона све утихнуло.
Како је изгледао сам 24. март 1999. године на Косову и дани који су уследили?
Када је пала прва бомба у околини Приштине настала је прилично хаотична ситуација. Те прве ноћи полиција је практично претресала хотел Гранд у којем је била већина новинара у том тренутку, као и сваког новинара, с обзиром на то да су добили информације да су се неки од колега, под знацима навода, бавили неким другим стварима, а не само извештавањем. Односно, да су наводно слали поруке и да су били нека врста локатора и указивали на то где се налазе положаји војске и полиције. Сутрадан је стигло наређење из Београда из Министарства информисања да би сви новинари који раде за медије из земаља НАТО морали да напусте Косово и Метохију. Иако сам радио као дописник агенције Франс прес, одлучио сам да се прикријем пар сати упркос тој наредби и упркос захтеву моје редакције из Београда.
Сачекао сам да сви оду и дошао у медија центар и рекао да хоћу да останем и да не могу да ме истерају са КиМ, односно да могу силом, али да сигурно нећу отићи сам јер хоћу да останем и да извештавам. То је био мој први новинарски посао, имао сам свега 25 година и за мене је то био не само велики изазов већ дужност и према свом народу и према мојој породици. Већ првих пар дана сам се уверио да је то била добра одлука. Упркос хаосу који је завладао успевао сам мало по мало да добијам све више информација и да извештавам о ономе што се догађа не само у Приштини већ и ван ње.
Која су данас ваша најупечатљивија сећања?
Ситуација је била драматична јер је с једне стране НАТО бомбардовао, а с друге су припадници ОВК у координацији са НАТО, као нека врста НАТО пешадије нападали положаје наше војске и полиције. Нешто касније ситуација се стабилизовала, али оно што ми је остало као најупечатљивије су невине жртве НАТО агресије. Лично сам избројао и видео 192 цивилне жртве, многи од њих потпуно раскомадани, угљенисана тела, децу, старце, људе који су спавали, деца која су се играла на теренима, људе који су возили аутомобиле… Страдали су потпуно невини. Та слика ми је и дан данас урезана. Као и слика отпора који су наша војска, полиција и наш народ на КиМ и шире у остатку Србије показали током агресије и наравно све оно што је било везано за моје извештавања током бомбардовања на КиМ. Дакле, рекао бих, на десетине вести које су биле апсолутно екслузивне у том тренутку на светском нивоу и које су приказале једну потпуно другачију, алтернативну слику, другачији наратив од онога што се пласирало из Брисела.
Из угла новинара који је био непосредан сведок догађајима, како су изгледале свакодневне информације које су стизале из западних медија, а у којима је било много лажи у вези са агресијом НАТО на СРЈ?
Моја предност је била то што сам био дописник агенције Франс прес, једне од водећих светских агенција која је имала свој продор у западном информативном екосистему. Као дописник АФП имао сам могућност да се практично свака моја вест пласира врло брзо свуда у свету и са одређеним печатом који је давао ауторитет агенције на западу и генерално у свету. То ми је давало предност у односу на, рецимо, ситуацију у којој би био да сам радио за Тањуг или за неки наш медиј. Захваљући томе успео сам да разоткријем низ лажних вести које су пласиране како из НАТО, тако и од стране лидера косовских Албанаца, што политичких, што лидера ОВК. На пример, прва велика лажна вест на коју сам указао била је пет, шест дана од почетка бомбардовања – да је Ибрахим Ругова рањен. Успео сам да дођем до њега.
Заједно са још неколико колега грчких новинара, који су тада још увек били ту дошао сам до његове куће и направили смо разговор са њим што је одјекнуло не само у Србији, него и у читавом свету јер се указало да постоје разне лажне вести. Демантовао сам и информацију коју је пласирао Хашим Тачи а коју је пренела немачка агенција ДПА, а затим преузео и портпарол Стејт департмента Џејмс Рубин, да се на стадиону у Приштини налази камп са затворених 100.000 Албанаца. Хотел Гранд у ком сам био смештен налази се на свега три минута од стадиона. У року од пола сата отишла је вест да тамо не само да није било никога већ да није било никаквих трагова да је некога било недељама уназад. Када су се појавиле гласине да је нестао Адем Демаћи који је био политички лидер ОВК, нашли смо га како купује на пијаци у Приштини. Политички лидер ОВК у сред бомбардовања током којег се Срби наводно спремају да изврше геноцид над Албанцима купује, мислим, броколи. Направили смо разговор и интервју који је исто тако одјекнуо у свету.
Постојао је читав низ лажних вести које сам успевао да демантујем. Јако је важно што су моје информације и описи догађаја били аутентични. Никада нико није успео да их демантује и потпуно су се разликовали од информација, односно снимака, које је пласирао НАТО – оних слика авиона, слика из кокпитова како гађају одређене циљеве. Оно о чему сам ја извештавао била је реална слика на терену и била је потпуно другачија од оне које је НАТО покушавао да пласира.
Поучени искуствима из времена напада НАТО на СРЈ, као и оним из каснијих ратова, у Ираку, Либији, Сирији, како данас у време рата у Украјини раздвојити информацију од лажи и пропаганде?
Велика разлика између извештавања на КиМ 1999. и онога што се данас дешава у Украјини је чињеница да сам ја тада био једини новинар неког западног медија који је тамо био свих 78 дана. Било је веома мало информација са КиМ. Данас из Украјине стиже безброј инфомација. Већина тога је део онога што називамо стратешка комуникација, односно врло конторлисане вести с једне и с друге стране усмерене, наравно, на убеђивање јавног мнења. Врло мало тога су класична извештавања и рекао бих да постоји једна какофонија разних снимака. 1999. постојали су мобилни телефони али нису могли да снимају, камере су биле другачије, једноставно било је јако тешко забележити све оно што се дешава иако постоје одређени трагови. Данас имате толико пуно снимака, многи од њих показали су се потпуно лажним. Не само са терена, него уопште о ономе што се дешава.
Које су најважније паралеле између напада НАТО на Србију из 1999. и данашњег напада Русије на Украјину?
НАТО је 1999. извршио агресију на СРЈ први пут заобилазећи Савет безбедности УН и кршећи међународно право и тиме практично отворио Пандорину кутију за све оно што се дешавало касније. Дакле, почиње тај први злочин над међународним правом, злочин и над свима нама и то је, рекао бих, кључна разлика. Друго, то је била агресија 19 најмоћнијих чланица убедљиво најмоћније алијансе у том тренутку на свету. НАТО против једне државе која није угрожавала ниједну од тих чланица и то је био рат против једне државе од 10 милиона људи, вођен са пар хиљада метара висине, дакле једна безобзирна агресија у којој је ова друга страна имала врло мало шансе да се одбрани, иако је то херојски на крају и у великој мери успела да уради. Чини ми се да су то неке главне карактеристике. И тада, као и сада, постојао је велики медијски рат, пропагандни рат који је и те како био важан. Наравно, потпуно су другачије биле околности јер је НАТО агресија извршена на врхунцу светског униполарног поретка којем су доминарале САД и једноставно било је јако мало могућности за другу страну да прикаже своју истину. Данас су ствари ипак мало другачије, иако опет имамо доминацију тог западног наратива о рату у Украјини. Постоји и друга страна, не само руска, већ и кинеска визија, поглед, на оно шта се дешава у Украјини, имамо и поглед и из арапских земаља који је потпуно другачији од западног. Ствари су се у том смислу доста промениле.
Значајан део новинарског рада посветили сте Косову. На који начин ће, по вама, актуелна светска дешавања имати утицај на расплет косовског питања?
Уколико би Запад био привржен ономе о чему говоре последњих неколико недеља, а то је поштовање међународног права, територијалног интегритета и суверенитета, о чему никад више нисмо слушали, Запад односно земље НАТО и земље ЕУ требало би да испоштују територијални интегритет и суверенитет Републике Србије кад је у питању КиМ. То би била једина исправна ствар након свих ових хиљада и хиљада позива на поштовање међународног права последњих неколико недеља. Да ли ће се то догодити? Наравно да не, зато што за Србију, односно за КиМ не важе правила и не важи међународно право. Случај Косова је за ЕУ и НАТО такозвани јединствен случај, то је случај на који не може да се примени поштовање територијалног интегритета по неким њиховим критеријумима који су апсолутно неприхватљиви и нереални. Они су у то покушали да убеде и себе и друге. Неке земље су успели да убеде, већину света нису. Нажалост, очекујем да ће се наставити притисци на Србију и то је доказ лицемерја Запада у овом случају, јер не само да се неће поштовати територијални интегритет Србије као што се тражи да се поштује територијални интегритет Украјине, већ ће се тражити начин да се убрза тај процес по којем би Србија легализовала и легитимисала најпре НАТО бомбардовање а затим и подршку Европске уније и НАТО у координацији процеса проглашења независности Косова 2008. године.
Шта из данашње перспективе 24. март 1999. године представља за Србе, шта за Албанце, а шта за међународну заједницу и светски поредак?
За Србе, за Србију, то је свакако један од натрагичнијих датума у историји. Али рекао бих и дан који нас подсећа на то колико је важно да Србија остане војно неутрална земља, да не уђе у НАТО и колико је важно да Србија никада не одустане од КиМ. Жртве које су пале због те одбране КиМ у саставу Србије су огромне и у људским животима и у разним врстама патњи и понижења које смо доживели и тада и које доживљавамо и дан данас. То је један дан који је трагичан, али исто и један дан на који морамо да будемо поносни због начина на који се наш народ одбранио и бранио од те НАТО агресије. За косовске Албанце то је дан славља. Сећам се последње прес конференције Ибрахима Ругове, два или три дан пре почетка бомбардовања у седишту његове партије, када је рекао да се нада да ће ускоро почети НАТО бомбардовање којем би се Србија вратила у Средњи век. Није му се до краја испунила та жеља, иако су били на добром путу, али косовски Албанци су можда тада добили, они што они кажу, слободу, али државу нису добили што је била њихова политичка тежња. Нису је добили ни тада, нису је добили ни након 2008. године. Видимо да и дан данас не успевају да дођу до тог циља. За Запад, то је тренутак врхунца униполарне моћи када се Запад осетио свемоћним и у могућности да у потпуности прекрши међународно право, да направи један преседан који му се и те како вратио као бумеранг и који му се дан данас враћа.
За Русију и Кину бомбардовање, агресија НАТО 1999. је представљала велики шамар, отрежњујући шамар. На чело Русије свега неколико месеци након НАТО агресије на власт је дошао, на место председника, Владимир Путин, након чега Русија никада више није била иста, нити ће икада бити. Кини је трауматично бомбардовање кинеске амбсаде у Београду практично служило буквално као аларм за то да кинеско-амерички односи више никада не могу да буду исти и да Кина не сме више да буде само економски тигар, већ да мора да буде и велики светски, и политички и дипломатски и безбедносни играч. Рекао бих да је данашња политика Си Ђинпинга у великој мери подстакнута и дешавањима из 1999. године. Видимо да је кинеска политика према Косову све снажнија у подршци одбрани територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије на КиМ.
