Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Патријарх Порфирије: У мојим молитвама на првом месту ће бити Срби на страдалном Косову и Метохији, који су у нераскидивом јединству са нашим народом у Републици Србији, али и са нашим народом који живи у Републици Српској, Црној Гори, у Босни и Херцеговини у целини

Прочитај више...

Митрополит Амфилохије: ХРИСТОЛИКА КОСОВСКА РАНА

Муратовска идеологија, идеологија насиља, крви и тла, идеологија богоборства и христоборства, и данас бијесни и тирјанствује на Косову равном, али живи и свијетли и светолазаревско опредјељење српско свештеног непристајања на покорност тиранији и унутарњег заточништва правде Божије и зато и данас овако крвари христолика рана косовска.

___________________________________________

Предавање одржано 30. новембра 2007. године на Округлом столу научног скупа са темом „Мјесто духовне баштине Косова и Метохије у Европској култури“

 

Света Литургија је, како се каже на њеном почетку, у Проскомидији „воспоминаније Господа и Бога, и Спаса нашег Исуса Христа“. Све је у њој сјећање, спомен живи, живоносни, свега онога што се нас ради догодило – Христовога Крста, распећа, Његовог гроба, његовог васкрсења), као и наше причешће том Светом тајном која је засијала из Христовог гроба.

Хришћанство почива управо на том и таквом парадоксу. Тамо гдје престаје свака људска нада, тамо почиње хришћанство. Све на земљи се завршава у гробу, овај свијет је са правом назван воденицом смрти. Али, управо у томе и јесте парадокс да је из те смрти, из тог гроба, засијало Хришћанство и оно обасјава свијет, човјечанство, прошлост, садашњост и будућност. Свјетлост неугасива, вјечна и у њој – неугасиво људско достојанство.

Када прослављамо Христово Васкрсење, ми пјевамо ону чудесну пјесму: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова.

Смрт свејадица наједанпут постаје – извор живота. Тај парадокс Христове личности Богочовјечанске, парадокс хришћанске вјере, јесте оно што је постало темељ историје свијета, и, нарочито, историје хришћанских, европских народа. А један од тих хришћанских европских народа јесте управо и овај народ српски коме ми припадамо.

Нијесам случајно одабрао наслов овом свом кратком излагању „Христолика косовска рана“. Ако дубље проникнемо у самосазнање народа српског, кога је Бог поставио да живи и да доноси своје плодове на овој жеравичној раскрсници свјетова, балканској, овај народ је управо у темеље свога бића историјског, свога опредјељења, уградио – управо ту Христову рану, Христов гроб, његово опредјељење, које се пројављује у његовим историјским дометима, обасјано је свјетлошћу Христовога гроба, Христове цјелебне ране. А тај гроб и та Христова рана, оваплотили су се у бићу српског народа у оном времену, када је он постао заиста зрели хришћански народ, и то је управо догађај Косова, догађај Косовскога завјета, који је пуноћа свега онога што се са овим народом догађало кроз историју и свега онога што се са њим догађа данас.

Није случајно што је свеукупно предање народно, засновано на косовској жртви великомученика Лазара, од почетка везано управо за Христову личност, за Нови завјет, за Христово распеће, за Христову Тајну вечеру, за Христов гроб и за Христову рану.

Нећемо се упуштати у анализе свих оних пјесама дивних и чудесних, које су плод тог самосазнања народног, пјесама о Лазаревој вјечери, која је својеврсно оваплоћење Тајне вјечере Христове, о Лазару који је христолики витез вјере хришћанске, заједно са својим витезовима Милошем Обилићем, Топлицом Иваном, Косанчић Иваном, девет Југовића и десетим старим Југ Богданом, браћом Мусићима и другима, као што је и онај први издајник Јуда оваплоћен у народном самосазнању у личности Вука Бранковића. Дакле, Тајна вечера оприсутњена је у судбини, у бићу једног земаљског народа, и опредјељење тога народа, произнесено устима његовог челника, великомученика косовског Лазара, за Царство Небеско које је увијек и довијека, то опредјељење названо Косовским завјетом, по својој суштини, по свом начину изражавања и пројављивања, није ништа друго него наставак, свједочење у бићу тог народа оног опредјељења које је својствено праоцу Аврааму и његовом жртвовању сина Исака и оно опредјељење, које је својствено Новом завјету, Христовом жртвовању за живот свијета, оном узимању на себе гријеха свијета Jaгњета Божијегa (Јн. 1, 29).

Мјера жртве, гледано очима Новога завјета и Косовског завјета који је његов изданак, јесте мјера љубави; а нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Таква љубав, која је откривена кроз тајну крста, распећа, гроба и васкрсења Христовога, најдубља је мјера свеукупног људског постојања, и највиши домет тога постојања. У тој и таквој љубави се открива истинско и право људско достојанство. Гдје ње нема, ту нема ни зрелости човјекове, нема присуства истинског свуда присутног Бога у људској историји и у збивањима космичким, у збивањима историјским и метаисторијским.

Та тајна открива се управо у Косовској вечери, открива се у личности Великомученика Косовског, цара Лазара, открива се у том жpтвовању себе и свега свога за то и такво достојанство, за ту и такву величину на коју је Бог призвао све људе и све земаљске народе.

Нас многи оптужују како ми, наводно, „обоготворујемо“ оно што они називају „косовским митом“, обоготворујемо страдање, како „обоготворујемо“ гроб свој, косовску гробницу свога народа. Међутим, сагледаван у свјетлости библијској, у свјетлости јеванђељској, у свјетлости Христове личности, Косовски завјет се открива управо, не као вјера у безизлаз, вјера у смрт и у пролазност, него мјерење себе и своје историје мјером Онога који је ту мјеру као квасац уградио у људско биће, људску историју, у биће сваког појединца и у биће сваке заједнице земаљске, првенствено у биће Цркве Своје, која је Његово тијело рођено из његових прободених ребара, из његових пет рана, рођено из Светога гроба Његовог, обасјано вјечним и непролазним животом, животочиво и само струјама Његовог васкрсења.

Дакле, у том духу, у том правцу посматрати Косовски завјет, значи осмислити све оно што се догађало у прошлости и наћи кључ за Оно што се данас догађа са Косовом и Метохијом.

Рана косовска је рана шествјековна. Од 1389. године, када се отворила, та рана је остала мјера и начин постојања народа коме припадамо, овог Божијег народа, једног између многих других Божијих народа на земљи. Све што се догађало и све што Косову, у том је знаку. У том погледу, Косово и Метохија задобијају, такорећи, метафизичке димензије, и били су и остали мјесто продогађа данас на вјере, не само оних који ту живе, него провјере и оних који заједно са њима живе и оних који, на овај или онај начин, учествују у оним збивањима која се догађају на Косову и Метохији.

Петар II Петровић Његош, пророчки је у деветнаестом вијеку опјевао Косово и Метохију – „О, Косово грдно судилиште, насред тебе Содом запушио…“ Као да је Владика Раде гледао оно што се данас догађа на Косову и Метохији. А сигурно да је и гледао, јер за пророчке очи не постоји вријеме.

Провидио је пророк ловћенски ток догађаја, сагледао је са ужасом родну земљу, умјесто веселим дјечијим главицама и слободним људским саборовањем, умјесто шуморним житом и рујним божурима, прекривену разјапљеним ранама нових крвопролића и ракетама разрованог свештеног тла. Видио је, очевидно, и бомбардовање из 1999. године, видио и распеће и страдање косовско-метохијско, видио храмове порушене, а сваки тај храм је ништа друго негодјелић Христовог Тијела распетога, видио и зрело жито косовско и зелене пашњаке самљевене и смождене гусјеницама тенкова и хеликоптерима, налик на шкорпионе нових окупатора.

У сваком од тих храмова порушених убијан је управо Онај у чију част су они подигнути. У сваком убијаном, прогнаном и прогањаном српском човјеку кроз вјекове са Косова и Метохије, прогањан је и прогнан је Онај који је запечатио оне који су његови тајном Часнога крста и печатом Духа Светога. Дакле, драма Косова и Метохије је најдубља хришћанска драма и опредјељивање за Косово и Метохију, опредјељење светолазаревско остаје путоказ, знак препоречни, мјесто провјере, мјесто суда, свима онима који се укључују у ту драму.

Ја бих се усудио да кажем да од 1389. године постоје двије врсте људи и народа који се на један од двају начина опредјељују за живот, и да трећег начина нема. Постоје они који се опредјељују на лазаревски начин, на начин Косовског завјета, христолики, христоносни начин, и има оних који се опредјељују на муратовски начин, начин султана Мурата, чије гробно турбе и данас стоји на Косову пољу. Има само двије врсте поступања и понашања, не само на Косову и Метохији него и шире, на европским и свјетским просторима, а то управо јесте лазаревско и муратовско држање.

Мурат је изгубио главу на Косову и Метохији и многи и данас губе главу и разум на Косову и Метохији, тонући у безумље непокајаних грјехова, и они који на њима живе и зло настављају да творе и они који су њихови ћутљиви саучесници и они који им о злу раде издалека. Другачије је христолико губљење главе и жртва христолика, жртвовање себе за ближње своје и тиме пројављивање најдубље љубави према човјеку, према свијету, према Богу, а друго је насиље и погибија у насилништву и свакаквом злом рађењу. И насиље – и оно је жртва, али је оно демонска, сатанаиловска жртва, није боголика и христолика жртва.

Борба на Косову и Метохији цара Лазара и Мурата султана се наставља. И данас се опредјељују и људи и народи на Косову и Метохији, и пред све људе и народе и данас, и оне који тамо живе и који су укључени у ту косовско-метохијску драму, постављен је избор за које ће се опредијелити царство, и за које достојанство.

Наравно, оно што бисмо ми очекивали, оно што би очекивао Христос Господ, што би очекивала Црква Божија, раширена међу свим земаљским народима, јесте да они који носе име хришћанско имају сазнање о ономе што се ту догађало и што се догађа, и да се у том и таквом духу односе и понашају према томе. Нажалост, ево и овдје смо чули, а видимо и својим очима, да се народи, који су бар по традицији хришћански, не сами народи као такви, него они људи које је вријеме избацило да буду на челу тих народа, понашају, тешка је ријеч, али истинита, и пред Богом и пред људима, на муратовски, тирански, тоталитарни, безбожни, христоборни начин и на тај начин се управо поларизација око Христове личности, у којој неутралних нема и не може бити (јер ко није са Христом, против њега је) на Косову наставља и доживљава, ево, више од шест вјекова.

Прије неку годину један од савјетника високог европског званичника, г. Романа Продија, који је тада био предсједавајући Европске уније, иначе хришћанин римокатолик, некада чак и амбасадор Аустрије у нашој земљи, када сам му у једном разговору износио шта се догађа и шта се догађало у посљедње вријеме на Косову и Метохији, са чиме је, уосталом, добро био упознат, рекао ми је једну запаљујући ријеч:

„Владико, шта Ви очекујете од оних који данас руководе Европском заједницом? Ви мислите да су то хришћани? Да су они хришћани, они не би одбијали упорно захтјеве, не само Истока православног, него захтјеве Римокатоличке цркве, римског папе и других, да се у Уставу Европске уније сачува хришћански идентитет европских народа, да се помене макар име Божије и да се помене да је Европа саграђена на хришћанским вриједностима и да су све њене вриједности, савремене, њена људска права и слободе израсли из тог хришћанског предања и насљеђа. Али, они нијесу хришћани и зато немојте очекивати да имају разумијевања за ваше порушене храмове на Косову и Метохији. За њих, за већину од њих, то је потпуно безначајна ствар. Основна ствар која њих руководи и управља, то су глобални економски интереси, њихови или оних које они представљају, они немају осјећања нити сазнања за хришћанство, за хришћанско насљеђе Европе!“

Морам да признам да ме је ријеч тог разумног човјека потресла и онда ми је постало јасније шта се то догађа са нама на Косову и Метохији.

Откуда таква неосјетљивост руководећих представника хришћанских народа за Христову драму, за оно што је суштинско у Хришћанству? Откуда толика мржња и толика безобзирност, да своју операцију здруженог бомбардовања једног хришћанског народа, на самом крају хришћанског двадесетог вијека, тако цинично назову „Милосрдним анђелом“ ?! Заиста, нема већег цинизма, нема демонскијег и антихришћанскијег подметања Хришћанству, Христу, његовим народима, његовој Цркви, од подметања да се оно што је у суштини црни ђаво, удружени злочиначки подухват, проглашава „Милосрдним анђелом“, да се тако назову демонске разорне силе опаких њушки, које разарају и људско биће и људско достојанство и дјела руку људских, људску културу и све оно што је израсло из вјере и културе.

Заиста, у праву је Петар II Петровић Његош кад каже да је – „Косово, грдно судилиште“, суд људима и народима. На Косову је данас суд људским дјелима и људским недјелима, како нашим, тако и народа који са нама живе на Косову и Метохији, али је оно суд и другим народима који су уградили, себе на начин на који су уградили, и у судбину Косова и Метохије.

Муратовска идеологија, идеологија насиља, крви и тла, идеологија богоборства и христоборства, и данас бијесни и тирјанствује на Косову равном, али живи и свијетли и светолазаревско опредјељење српско свештеног непристајања на покорност тиранији и унутарњег заточништва правде Божије и зато и данас овако крвари христолика рана косовска, видљиво начета покушајем спаљивања Пећке патријаршије 1981, љета Господњег и разрована и продубљена евроатлантским бомбама 1999. г. и косовском „кристалном ноћи“ 4/17. марта 2004. г. Међутим, дубоко сам увјерен да ни данашња косовска рана, као што то није била ни она из које је она израсла, неће и не може бити рана уништења и затирања него да ће се, ипак, на крају свих збивања, показати њена исцјељујућа природа, да то јесте и да ће остати цјелебна рана управо зато што је христолика и што је једна од Христових рана којима се сви исциjелисмо, рана која је пут до преображења сваког човјека, сваког народа и свеукупног човјечанства. Амин, нека буде тако.

 

Извор: Митрополит Амфилохије (Радовић), Часни крст Христов и Косовски завјет: предавања, есеји и беседе, Београд-Цетиње 2011.

Став