Покрет за одбрану Косова и Метохије

Михаило Меденица: Не могу истина и помирење вазда бити ћуприје преко река српске крви

Михаило Меденица

Позван сам да говорим у емисији (на једном јутјуб-каналу) на тему српских жртава и српскога страдања, уз молбу да: „Ако могу не будем превише екстреман“?

Одбио сам, не могу да не будем екстреман, не знајући шта уопште значи бити „есктреман“ када је о српскоме страдању реч?!

Је ли то то фамозно „помирење“ којем ваља тежити а које обавезно подразумева да Србин никада није довољно мртав и да га је увек превише?!

Усред Србије се од мене, свакога од нас, ваљда очекује да кажемо како јесмо страдалнички народа, али да су и крвници људи, да размеримо грех на пола па да памтимо, али тек онолико колико нам памћење неће помутити видике..?

Усред Србије је, ваљда, требало да кажем су нас јаме препуне, али да нису за то искључиво криве звери, већ саме јаме…

Да их није било толико не би ни нас толико било у њима, јел да?

Не би нас Хрвати истребљивали да нам се живело, но, ето, ваљда смо колективно били депресивни и нешто безвољни па да нас нису масовно поклали, ми бисмо се (само)убили…

У Јасеновцу, Јастребарском, Јадовну, Градишки…су преклињали да не идемо под маљ, али трвдоглави, луди Срби и главом кроз зид и главом на маљ…

Вековима тако.

Једнако и у Босни и Херцеговини: повадише нам очи, раздробише трбухе, размакоше груди, силоваше и преклаше труднице, разаспеше децу, затрше села, прекопаше гробове…но хајде да гледамо у будућност, али нам мањка очију…

Хајде ти, мајко, залудна Српкињо, хајде с дечија гроба – ено те будућност зове, и не мари што истим гласом дозива као и ономад што је, кад су ти прве комшије упале у кућу…

Роди још које, аман, како ћеш сутра пред крвника, чиме да га дарујеш ако нових вратова и костију нема?!

Зар да се брукаш, Српкињице, побогу, што нема кога преклати до тебе мучене, а домаћинска сте кућа били..?

Хајде да говоримо о страдању и жртвама нашим, али да некако не поменемо Ораховац, Велику Хочу, Старо грацко, Исток, Гораждевац, Ђаковицу, Пећ, Клину, Прилужје, Призрен, Митровицу, Бајгору…

Да не будемо екстремни, аман, па и овако се не може живети довека, а смрт је смрт, иста у постељи – иста под ножем…

Падне глава на јастук – падне глава низ ливаду, исто је то..?

Усред Србије да од прошлости Србије захватимо ко лавором кишницу…

Да знамо тек колико нас не замара да памтимо.

Да памтимо онолико колико ћемо моћи брзо да заборавимо.

У будућности вазда чека прошлост, неумирена и неоплакана, и нема ту друге.

Није будућност ништа ново но (не)намирена прошлост!

Кад будемо знали до укост колико нас је под земљом, знаћемо и зашто смо на њој.

Не могу истина и помирење вазда бити ћуприје преко река српске крви.

Не могу српски гробови довека бити буњишта!

Није црнина Српиње и Србина рухо за свачије шатре, бре!

Нећу довека, зарад некаквог мира, о задушницама да палим воштанице по трњу и омарима, не знајући под којим ми почива ђед, чукунђед, чукунђедов отац, ђед…

Не може свачији мир вазда бити наш немир, не може!

Нећу да ћутим да ми свака црква, сваки манастир више памти огњева него јутрења…

Да су нас клали јер никад нисмо довољно мртви!

Да су нас распињали јер нас је вазда било превише, па и где ниједан Србин не остаде!

Нећу нигде, нарочито не усред Србије да се стидим што ми је дом на темељу дома, под којим је још стотину темеља што још тињају и јече.

Да не будем «екстреман»?!

Дакле, да будем Србин колико ће то некоме бити забавно, као циркуска атракција…

Никад, по цену да довека живим животима мртвих!

Будућност није ништа друго до (не)намирена, исповеђена и причешћена прошлост.

Усред Србије да прећутим Србију?

Нажалост, постајемо народ заборава – колико смо пострадали од крвника толико је и наше страдање од веровања да су јаме и каме жртве, а ми џелати…

(Блог – Михаило Меденица

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print