Покрет за одбрану Косова и Метохије

Михаило Меденица: Није бела кућа тамо где идеш понизно – најбеља је она спаљена и затрављена више Велике Хоче

Пад Мила Ђукановића јесте разлог са славље, но славље не сме да замагли чињеницу да Ђукановић није пао док год су на власти његови најбољи ученици и саучесници у свакојаким непочинствима- Александар Вучић пре свега!

Загледанима у зору изнад наше Црне Горе промиче нам тмина што се свија над нашом Србијом, и некако опијени песмом с Ловћена не чујемо вапај с Авале…

Олако су прошле речи велеиздајника пред “разговоре” у Вашингтону (парафразирам): “Време је да видимо шта је све наше на Косову и Метохији, и шта све можемо да добијемо..?”

Прошло му је, као што му, нажалост, свако зло пролази, јер изгледа живимо у убеђењу да се на послетку неће испоставити Јудом…

Ваљда нам је лакше да верујемо у чудо неголи да се боримо за њега?!

Е, па, Вучићу, не познајеш ти Србина ни у нокат ако заиста верујеш да ће пристати на “компромис” да корен замени стрњиком!

Ако већ “не знаш” шта је све наше на Косову и Метохији најлакше ти је да се попнеш на брдо више Јариња, загледаш у даљину, и све докле догледаш, па потом затвориш очи и гледаш још даље- све је то Србија, све је то заветни метох!

Не мораш, Јудо, ни крочити на Косово и Метохију да би знао шта је све наше, јер све што овде рађа, зри, свиће, радује се, пева, плаче, умире и рађа се- све то је плод семена са Косова и Метохије!

Да никада не закорачиш доле- проходао си у Ђаковици!

На прсте да се успеш- попео си се на врх Проклетија!

Киша кад те умије то се Дрим, Ибар, Ситница, Лаб, све Бистрице утркују небом.

Где год воштаницу да упалиш догореће у Девичу.

Који год камен да целиваш- целивао си праг Светих Архангела.

Кад ветрови ударе- стрчали су с Коритника и Паштрика.

Славу када славиш- славиш Косово и Метохију у себи и себе на Косову и Метохији!

Не усуђуј се, издајниче, да пред Србина поставиш питање: “колико је наше”, јер наше је колико је нас! На земљи, под њом и над њом…

И не можемо добити ништа јер не дајемо ништа!

Туђе се добија, а кад Косово и Метохија Србину постане туђин- у оцу и сину ће познати незнанце…

Неће имати гласа да поздрави колевку, нит суза да оплаче гробове.

Не иди, Јудо, да разјасниш колико је наше већ да разјашниш колико није ничије до Божије и наше!

Не питај шта можемо да добијемо већ се бори да ни шаку светиње не изгубимо, јер стопа мање на Косову и Метохији- стотину је, хиљаде, небројено стопа мање у васцелој Србији!

Кад год помислиш, неверо, да је на теби да одлучујеш шта је наше и шта нам ваља добити, поразмисли добро- где су најбољи пострадали, где о облак можеш да се дохватиш, где смо се са Господом окумили, где је оно најбоље од нас и у нама- то се не метри нит разрезује, ни по коју цену!

Запамти, бедни лакеју белосветских господара: није Косово и Метохија кришка хлеба да га делимо, већ причест, нафора сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина!

Није бела кућа тамо где идеш понизно на поклоњење- најбеља је она спаљена и затрављена више Велике Хоче.
Земљу и да разграничиш, али како живот?!

Ко мисли да Србину има живота без Косова и Метохије- тај је и у својој кући гост!

Србија може трајати без светиње, сваки јад траје, но може ли постојати..?

Постоји се тамо куд и не пођеш а стигао си…