Код српског народа у сећање је остало урезано да су патње народа почеле после Косовске битке 1389. године. Из тог времена када је српска средњовековна држава почела да нестаје, српски народ јужних крајева српских земаља (Косова, Метохије, Старе Србије) био је суочен са упадима акинџијских група који су својим подухватима припремали терен за османску војску. Они су пленили, пљачкали и убијали недужно сељачко становништво, које је силом приликa било принуђено на исељавање ка северу.
У току рата, кад су турске трупе нападале српску деспотовину, цело становништво је било законит плен за турску војску, према шеријату, одн. исламском праву, а на ком је било засновано Османско царство. Такође, то исто право је прописивало да пошто се једна земља покори, сви они који су у њој живели се сматрају поробљеним становништвом, одн. робљем. После одређеног временског периода њихов статус бесправних бића је престао и они су постали раја која плаћа порез и издржава свог турског господара.
Но. Прави терор српског становништва, нарочито на Косову и Метохији почиње да проживљања крајем XVII века, када је почело постепено насељавање углавном исламизованих Албанаца. Они су насилним путем исељавали Србе са њихових огњишта које су потом заузимали.
Њиховом процесу насељавања Косова и Метохије су несумњиво допринеле сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Шакабентом. Ипак, исељавање је пре свега, вршено насилним путем. Могућност останка и опстанка је постојала, наравно примањем ислама. Често се дешавало да је Србин на Косову и Метохији имао три опције: да се сели са свом својом покретном имовином (уз ризик да и она буде опљачкана) да прими ислам и задржи све што поседује или да се суочи са смрћу. Последња опција није доносила само смрт. Србин је са својом породицом проживљавао право угњетавање. Имовина му је пљачкана, чељад злостављана, жене силоване, а затим одвођење у робље, а он поред свега уцењиван рабошима и на крају убијан кад не може да плати уцену.
Данас пред оваквим чињеницама неупућени слушалац који настоји да буде непристрасан пита: „Што су то Срби дозвољавали?“ Одговор на такво питање лежи у шеријату. Он строго забрањује „неверницима“ ношење оружја. Са друге стране Албанци, муслимани су били наоружани до зуба. Да би се Србин одбранио требало му је оружје. Кад би поседовао оружје, против себе неби имао само албанског разбојник, него и турске власти.
Што је више пропадала османска држава положај српског живља се погоршавао. Поред напора које је централна власт улагала током XIX. века зарад централизације, зулуми и безвлашће на Косову и Метохији су били све већи, а власт на њих све чешће остајала нема. Ситуација се драстично погоршала стварањем аутономне Кнежевине Србије, чије је постојање додатно фрустрирало муслимане, који су свој бес калили на Србима у крајевима Старе Србије.
Шездесетих година 19. века османске власти су почеле са систематским насељавањем Черкеза, који су се иселили из Русије након пропасти Шамиловог устанка уз границу са Србијом. Заједно са Албанцима они су требали да чине својеврсну границу према Србији. Време владавине Абдулхамида II (1876-1909) „црвеног султана“, како су га називале западне новине је остало упамћено као мрачни период за јерменску популацију Османског царства, као и почетак њихоговог егзодуса, који је кулминирао геноцидом 1915-1923. који је истребио тај народ у Турској. Ипак, тај период није био мрачан само за Јермене. По свему судећи то је био најцрњи период за Србе на Косову и Метохији.
Догађаји Велике источне кризе (Бугарски масакри, устанак у Босни и Херцеговини, Српско-турски и Руско-турски рад и на крају Берлински конгрес) су изазвали дубоки фанатизам код муслимана широм царства, а међу њима и код Албанаца, који су као муслимани имали повлашћени положај у Царству.
Као крајњи резултат албанских покрета за време Абдулхамида II, и пар година после његове владавине, до Првог балканског рата, према Јовану Цвијићу, српском географу и научнику са простора Старе Србије је растерано 150.000 Срба. Према сазнањима министарства унутрашњих и иностраних дела Краљевине Србије у периоду 1890-1900. са простора Косова и Метохије је избегло 60.000 Срба.
Крај XIX века је оставио мноштво сведочанстава о бројним непочинствима Албанаца, али и власти (неретко у сарадњи) против Срба Косова и Метохије. Године 1886. је склопљена конзуларна конвенција између Србије и Турске, билатерални уговор, по ком су обе стране отварале конзулате на територији оне друге, а зарад економских питања. На основу конвенције, Србија је 1889. отворила конзулат у Приштини. Извештаји које су конзули почели да шаљу, а који се се тицали стања српског народа су били, благо речено застрашујући.
Пошто је након вишевековне владавине турска власт отерана снагом оружја, наступило је олакшање, које је кратко трајало и морало да сачека на крај Првог светског рата.
У међуратном периоду, влада Југославије је помагала протераним да се врате на своја огњишта. Није много прошло, а они су опет суочени са својим немилосрдним комшијама. По окончању Априлског рата 1941. Косово и Метохија су потпале под окупациону зону Италије, која је ту област доделила својој марионетској творевини Великој Албанији, што је оживело неке старе успомене код Албанаца о стварању велике албанске државе. Српски народ је опет пролазио кроз тортуру. По истеривању фашистичког окупатора изнова се пробудила нада да може да постоји миран живот. Али је она била узалудна. Ново руководство Југославије је желело да казни Србију због њене тзв. „хегемонистичке“ улоге. Повратак протераних Срба на Косово и Метохије је забрањен. Врхунац неправде коју су Срби проживели на Косову и Метохији за време „старе Југе“ јесте био догађај који се одиграо 1. маја 1985. кад су три Албанца у сред дана, на њиви Ђорђа Маринковића, Србина из Гњилана ставили на муке какве се памте из најмрачнијег времена турске владавине. Ђорђу су у утробу гурнули колац, на чијем је врху била разбијена пивска флаша и таквог га оставили на сред поља. Стицајем околности жртва је успела да преживи торптуру и вест је испивала у домаћој и страној штампи. Тадашње руководство СФРЈ је дало све од себе да отклони елементе етничког насиља над Србином. Од Ђорђа који је услед повреда прошао кроз низ операција, је тражено да изјави да се повредио приликом самозадовољавања са пивском флашом, а шеф контраобавештајне службе Стане Доланац (који се бавио његовим случајем) је Ђорђа назвао „првим српским самурајем који је над собом извршио харакири.“ Овај догађај је дефинитивно штетио „братству и јединсту“ Југославије. Чак и не сам догађај, колико његово објављивање.
У хаосу који је уследио 1990-их Срби на Косову и Метохији су изнова били прогоњени, мучени и убијани. Људи су отимани зарад њихових органа, наживо сечени и по завршетку захвата убијани. То се продужило и на почетак XXI века, тачније 2004. кад су наступили погроми над Србима на Космету. На хиљаде Срба је протерано, а многобројне српске цркве су биле предмет албанског вандализма.
Ових дана смо сведоци како приштинске „власти“ крше све важеће акте показујући да компромиса не може бити, Оне настоје од Србије да добију признање, на шта Србија не сме пристати. „Руководство“ Косова жели независну и етнички чисту државу, без Срба у њој.
Ових дана смо сведоци албанске бруталности према Србима. Недавно је старица Божана Р. из Косовске Митровице хоспитализована, наизглед са тешким телесним повредама. Убрзо након догађаја се на друштвеним мрежама појавило њено сведочење, које описује шта су јој Албанци радили. Њено лице је препуно тешких рана, а сличне се могу видети и на рукама и раменима. Они су је песничили и главу ударали о земљу, тражећи од ње новац. Да ли ће заштитници и патрони терориста који су де факто на власти у Приштини зажмурити на ово? Да ли снаге које ових дана прераспоређују према административном прелазу треба да чувају српско становништво или да стварају тензију. Очигледно се ситуација није променила много од времена Турака. Некада у сарадњи са Турцима, а сада са новим газдама из НАТО-а Албанци са Космета брутално угњетавају Србе. Оно што историја овде треба да нас научи да они то никада неће ни престати.
