Овим ријечима је митрополит Амфилохије означио 9. октобар 2008. године, када је Влада Црне Горе једногласно донијела одлуку о признању тзв. Републике Косово. Била је то — без икакве сумње — одлука у најдубљој несагласности са већинским расположењем народа Црне Горе и ненародна самовоља којом је означен потпуни раскид савремене црногорске државе са националним становиштима и вриједностима њене историје.
Четрнаест година касније, у измијењеним политичким околностима, признање тзв. Косова траје као један од стубова црногорске спољне политике, постављен и утврђен у функцију непрекидног вријеђања идентитета трећине црногорског становништва. Након низа суштински антисрпских аката црногорских власти — уграђених у језичку и културну политику, кодификованих у Уставу и законима и примијењених на сваком пољу политичке активности — признањем тзв. Косова, црногорска државотворност ушла је у коначну фазу заокруживања свог идентитетског и националног претемељења. Тако се српски народ нашао у држави која је својим грађанима и цијелом човјечанству, urbi et orbi, испоставила одлуку да је њен Србин — са својим идентитетом, културом, традицијом, вјером и националним осјећањем — грађанин другог реда, а име државе у којој живи једна апокрифна синтагма која одзвања празнином и не означава ништа.
(Ми знамо ко смо | Фејсбук, 09. 10. 2022)
