У протеклом периоду је тема ски центра на Брезовици на кратко поново била актуелна. Будући да сам се овом темом бавио јако дуго у различитим својствима, овим текстом желим да дам свој допринос разумевању актуелних дешавања, у мери у којој је могуће да своја сазнања изнесем у јавност, и у складу са ограничењима дужине овог текста.
Наиме, прошлог месеца је објављено да је 13. јануара 2022. године управни одбор приштинске агенције за приватизацију (у даљем тексту: ПАП) именовао нови привремени одбор „Друштвеног Предузећа Инеx Шар Планина Брезовица“, које је „стављено под директну управу“ ПАП у децембру 2020. године. У вези са овим су се огласили како представници општине Штрпце у приштинском систему, тако и сам приштински премијер, и једни и други похвално пре свега у опогледу тога што је дошло до „фискализације“ рада ски центра, те његовог усаглашавања са приштинским законима.
С обзиром на комплексност теме, најбоље је кренути редом, од самог друштва.
Ново или старо друштво?
Пре свега, „Друштвено Предузеће Инеx Шар Планина Брезовица“ у приштинском регистру постоји од маја 2021. године, као власник 100% капитала је уписана ПАП, а као е-маил адреса је остављен по свему судећи нечији приватан мејл. У јануару је дошло само до промене у управљању овим друштвом, и то у персоналном смислу тј. у његов управни одбор су именована одређена лица. Помало збуњујуће, то друштво је регистровано пола године пошто је „стављено под директну управу“ ПАП.
Оно што још више збуњује је да су својевремено у истом регистру постојала најмање два друштва истог или сличног имена – „ПП Инекс Брезовица“ и „Друштвено Предузеће Инекс Шар Планина Брезовица“.
Да све буде још занимљивије, власник „ПП Инекс Брезовица“ је било физичко лице А, док је власник „Друштвеног Предузећа Инекс Шар Планина Брезовица“ било физичко лице Б, иако су оба привредна друштва имали исти порески број – који се притом разликује од пореског броја друштва којим се бави овај текст.
Данас у регистру не постоји ниједно од тих друштава, али је документација о њима у поседу аутора.
С друге стране, ПАП је у протеклом периоду у својим званичним документима упућиваним ски центру Брезовица (такође у поседу аутора) поред назива „Друштвено Предузеће Инекс Шар Планина Брезовица“ користио и назив „ДП „Инеx“ Брезовица“, који се по свему судећи односи на једно те исто.
Какве везе имају сва ова друштва и називи са друштвом којим се бави овај текст? Формално, изгледа никакве, јер се ради о новооснованом друштву. Суштински, континуитет постоји јер сва та збрка у правним субјективитетима и називима представља претходне покушаје Приштине да „фискализује“ рад ски центра на Брезовици.
Начелно, свим овим се показује колико Приштина, у недостатку боље речи, брља у својим покушајима да преузме имовину Београда на КиМ, као и колике су заправо размере правне несигурности на КиМ. Како би ово било јасније, требало би у правом светлу представити досадашњи рад ски центра.
Ски центар Брезовица
Ски центар Брезовица је постепено изграђиван од педесетих година прошлог века, да би током осамдесетих година ушао у састав система предузећа Инекс. Данашњу правну форму је добио 2008. године, када је основано привредно друштво Ски центар Брезовица д.о.о. (у даљем тексту: СЦБ), и то од стране Фонда Инеx Интереxпорт а.д. (у даљем тексту: Инекс), као правног следбеника некадашњег Инекса, и јавног предузећа Скијалишта Србије (у даљем тексту: Скијалишта). Инекс је у СЦБ унео објекте на Брезовици, као и скијалишну инфраструктуру и земљиште на ком се простире ски центар.
Имајући у виду да је до ове године СЦБ мање-више редовно радио, он је до данас остао јединствен пример привредног друштва која постоји искључиво у правном систему Републике Србије, а делатност обавља на југу КиМ. Његов положај је још јединственији ако се узме у обзир да је један од власника СЦБ јавно предузеће које је у потпуности у власништву Републике Србије.
Није претерано рећи да је, из угла Приштине, СЦБ (уз Трепчу и Газиводе) највећа аномалија у њеном правном систему. Међутим, док Трепча и Газиводе и даље постоје у режиму правног дуализма, односно у оба правна система (и Београда и Приштине), СЦБ постоји само у београдском систему.
Такође, и Трепча и Газиводе се налазе на Северном Косову, које је доста дуго функционисало (скоро) искључиво у београдском правном систему, док се Брезовица налази на Јужном Косову, па је то за Приштину још иритантније.
Управо због тога, СЦБ је предмет континуираних напада Приштине, који су временом мењали (не)правну форму (које ћу укратко представити у следећим редовима), али је намера увек остала иста – да се отме имовина Београда на КиМ.
Приватизација, концесија па „фискализација“
У првом периоду, пре једностраног проглашења независности Приштине, ски центар на Брезовици су покушавали (безуспешно) да приватизују и Београд и Приштина, што је у то време ипак било могуће, колико год се то данас чинило невероватним.
Наиме, београдска агенција за приватизацију је покушала да приватизује ски центар 2006. године, али је тај поступак заустављен услед интерног спора између власника пред тадашњим Трговинским судом у Београду.
Годину дана после тога, 2007. године, борд директора приштинске поверилачке агенције (у даљем тексту: ППА, иначе правни претходник ПАП) је обуставио приватизацију ски центра у приштинском правном систему – овде вреди напоменути да се је УНМИК тада још увек имао централну улогу у доношењу прописа на КиМ, као и да су у свим „привременим институцијама самоуправе“, па и ППА, велику улогу имали међународни представници, који су и донели ту одлуку о обустављању приватизације.
Чини се да је оснивање СЦБ било једноставан излаз из ове ситуације, јер је омогућило функционисање ски центра независно од спора у Београду, а у то време је правни дуализам на КиМ био у пуној снази на целокупној њиховој територији, па су и привредна друштва у београдском систему могла несметано да послују на КиМ.
После једностраног проглашења независности, дошло је до постепеног повлачења УНМИК с једне, и јачања приштинских институција с друге стране, те се у тим инситуцијама сходно томе смањивала и улога међународних представника. У складу са тим, ПАП је заменила ППА, и већ 2009. године покушала да приватизује делове ски центра, али је и то обустављено.
Онда је уследило затишје, али само у смислу да су престали покушаји приватизације. Прво је 2011. године уз подршку ЕУ израђен мастер план за Брезовицу, да би 2012. године уз подршку САД Приштина одлучила да ски центар да под концесију.
Концесија је за Приштину представљала на известан начин оно што је за Београд представљало оснивање СЦБ четири године раније – излаз из ћорсокака приватизације. Идеја је била да се целокупно земљиште ски центра, заједно са инфраструктуром и објектима, експроприше од стране Приштине и да у закуп концесионару.
После спроведеног тендера, уговор са француским конзорцијумом је потписан 2015. године, да би тај конзорцијум одустао од пројекта 2017. године, када је обустављен и поступак експропријације. И ово је јединствен пример, будући да је за пропаст концесије заслужна координисана правна акција Београда.
После пропасти концесије, СЦБ наставља да послује, али је под сталним притиском приштинских власти да се „фискализује“. Та „фискализација“ формално представља принуду Приштине да се пословање привредног друштва у београдском правном систему преведе у приштински систем, тиме што ће се кажњавати и друштво (новчано) и његова управа (кривично) због тога што се приходи остварени на територији КиМ не пријављују приштинским пореским органима. Суштински, она представља освету Приштине Београду за пропаст концесије, а преко леђа управе и запослених у СЦБ.
На овом месту кратак осврт заслужује и општина Штрпце у приштинском систему, односно њена улога у овом процесу отимања Брезовице. Суштински, општина се саглашавала са свим покушајима Приштине барем од 2012. године.
У погледу концесије, општина је имала свог представника у тендерској комисији, који је имао право вета, али га никада није искористио. Другим речима, општина никада није зауставила поступак концесије, иако је могла, и то је познато и властима у Београду.
Иако се спомиње, улога општине у формирању „Друштвеног Предузећа Инеx Шар Планина Брезовица“ је формално нејасна (јер по приштинским прописима општина нема никакве надлежности), али се из изјава за јавност свакако види да општина подржава „фискализацију“, па и неко ново јавно-приватно партнерство.
Шта ће бити са Брезовицом?
Укратко – са Брезовицом ће бити оно што ће бити и са остатком КиМ. Брезовица је полигон на коме се већ двадесетак година испробавају различити концепти политика од стране Приштине, те на ком се најбоље показује суштина „косовске политике“ Београда.
У првом периоду, док је УНМИК био у потпуности присутан, и док није дошло до једностраног проглашења независности, политика Приштине је била да се Брезовица не дира, док је Београд у духу правног дуализма основао СЦБ.
По једностраном проглашењу независности, те са постепеним повлачењем УНМИК, Приштина је покушавала да Брезовицу отме, само је мењала правну форму и покровитеље те отимачине. Политика Београда је била проактивна, али је, по отпочињању бриселског процеса (који за последицу има гашење правног дуализма), била усмерена скоро искључиво на мере у правном систему Приштине.
Парадоксалност такве политике се најбоље види у положају општине Штрпце у приштинском систему, чији представници, иако блиски Београду, подржавају концесију против које се Београд борио.
Коначно, у терминалној фази, Приштина је наизглед успела да отме Брезовицу, и у потпуности преведе ски центар у свој правни систем, кроз комбинацију притиска и правних брљотина.
Реакција Београда за сада није видљива, па је самим тим прерано судити о његовој политици. Сигурно је само да ће, уколико Београд на неки начин не сачува Брезовицу, то значити да је наступио крах актуелне „косовске политике“ Београда, с тим да ће он тек у следећем београдском политичком циклусу бити свима видљив, а бојим се и неповратан.
Што се самог ски центра тиче, лично сумњам да ће га купити (или на други начин преузети нпр. кроз концесију или јавно-приватно партнерство) било који „нормалан“ инвеститор, одакле год долазио, јер се на њеном примеру очитава сва некомпетентност актуелних приштинских власти, тако да се не тренутно не зна ни шта се купује/преузима, ни од кога, а ни по ком правном основу.
Бојим се и да ће он остати жртва злих намера и неукости приштинских власти, немогућности деловања у коју је Београд сам себе затворио, као и саучесништва општине у свему томе. Волео бих више него ишта да ме будућност демантује.
Изражена мишљења и ставови представљају мишљења и ставове аутора и не одражавају нужно ставове редакције или донатора.
