Дуго сам тражио термин који (иначе омиљен у врху државе, али и код нас на локалу) издају безочно оправдава и представља је родољубљем, лоповлук – поштењем, лаж – истином…
И мислим да сам га нашао.
Прагматизам – реч чије нас је (свесно) накарадно тумачење готово уништило. Иако је сам по себи недоречен, подложан тумачењу на безброј начина као уосталом и сва докона филозофија… код нас је ,,прагматизам” као нешто оштроумно, општекорисно па још и паметно, изродио и ,,дозволио” све што је лукаво, подло, накарадно, нечасно, издајничко, национално штетно, лажљиво…!
Тај пелцер се посебно и најуспешније примио у политици, међу политичарима од Пашића до данас, где сте успешан политичар ако сте (опет) лукав, превртљив, спреман на све, ако сте без скрупула…па вам тако ,,успешан” политичар саветује – ако тражите поштење, онда идите у Цркву, а не у политику. И од тог правила направише ,,политички канон”!
Карактеристика и потребна особина прагматичног политичара је да много прича, а мало или ништа не каже. Да уме да превари и опозицију и опоненте, сараднике, а посебно народ.
Па су прихватили опште правило да је политика проститутка и да бисте били добар политичар морате се, и то успешно, ,,проституисати”. Тако да, много пре данашњих класичних старлета, добисмо политичке – старлете!
Прагматично и ,,мудро” смо уместо понуђене ,,Велике Србије” одабрали уклету Југославију. Прагматично смо сапели Србију аутономним покрајнама како би СФРЈ била стабилнија. Исто тако смо издали РСК и Републику СрБску ,,да би ослабили притисак Запада којем је СРЈ била изложена”.
Потписали смо политичку, а не војну капитулацију да не би Београд остао без струје и ,,да бисмо сачували Србију од тоталне капитулације”(?)!
Данас…бринем да нас ускоро опет чека неки нови прагматизам…и да ту није крај?!
Дуго, предуго већ, децу нашу трујемо како кроз живот треба бити прагматичан. Да је добар и будала једно те исто. Да треба чинити добро другима само ако имате неку корист од тога! Да шут са рогатим не може; да по потреби једно причају а друго раде; да, ако ће имати корист од тога, слободно и слажу, лажно сведоче, ако затреба и отимају. Од слабијих наравно…!
И тако од анђела Божјих, правимо монструме, чији ће ,,прагматизам” појести најпре нас који их тако учимо, а потом и њих саме.
На крају, тај и тако ,,прочитани” прагматизам нас је и довео до тога да имамо, како рече наш Свети Владика Николај Жички: ,,Школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова.”
