Како назвати особу која покушава да се незаконито наметне на високу међународну функцију, а истовремено онима који га не признају тумачи шта су устав и закон, право и правда, и још им пријети казнама за фиктивне прекршаје?
Кандидат Шмит, њемачки туриста Шмит, господин Шмит – тако ословљавају Кристијана Шмита упућени у његов реални статус. Није изабран у СБ УН, па су Руси и Кинези рекли да он за њих у том својсту не постоји. Српска је такође поштовала дејтонску процедуру па му није признала статус високог представника УН у БиХ.
Насупрот томе, ФБиХ га је, упркос правилима, одушевљено признала у очекивању да ће привести крају америчке „недовршене послове у Босни“. Међутим, када су Бошњаци открили да он, ненадлежан за мању половину БиХ, не може да спријечи враћање уставних надлежности, а да у већој половини има намјеру да законски рјеши „аномалију Комшић“, нарогушили су се на њега. Неколико његових начелних апела да све треба ријешавати дијалогом три народа у два ентитета – тек су их разјарили.
Чини се да је Шмит коначно пронашао формулу да умири Бошњаке: испричао им је причу коју највише воле да чују: 1) Открио је имагинарно тајно оружје против Додика; 2) Измислио је да га је Вучић пустио низ воду; 3) Обећао инвестиције. Упорни Швабо, наравно, ни сам у све то не вјерује, а његов интервју за ТВ Фејс 15. јануара тешко ће увјерити и било кога другог сем наивне Бошњаке.
Шмитове заврзламе
У краћем интервјуу он износи неколико контрадикторних пријетњи и охрабрења у комбинацији са неистинама. „На Додика више не треба рачунати…“, „Додик је имао шансу и није је искористио…“, „Додик је прокоцкао своју шансу 9. јануара…“, „Није питање какав ће се дил направити с Додиком…“, „Он мора сјести и радити свој посао…“
Какву је то Додик имао „шансу коју није искористио“, Шмит уопште не помиње. А шта је „прокоцкао 9. јануара“ можемо само да нагађамо. Да ли је требало да откаже прославу Дана Републике или само свечани дефиле саобраћајаца и ватрогасаца, па да му сва остала недјела (враћање надлежности, на пример) буду опроштена? Е сад, пошто је већ све „пропустио и прокоцкао“ и логично је да „на Додика више не треба рачунати“.
Али, како онда Додик опет „мора да сједне и ради свој посао“? Испада да Шмит ипак „рачуна“ да се Додик, упркос свему што је пропустио и прокоцкао, врати у Предсједништво БиХ. Најзад, да збрка буде већа, Шмит помиње и неки свој хипотетички дил са Додиком, који са њим одбија и да се сусретне. Враг би га знао шта је господин Кристијан хтио да каже!
А онда Шмитова велика измишљотина: „Додик је донио одлуку да се врати у институције. Ако се Додик не буде држао онога што је обећао Вучићу бит ће у тешкој ситуацији… Бонске овласти су још увијек у ладици. Моје овласти нису само да некога скинем са функције и Додик то зна. Зна како је доведен на власт …“
Дакле, наставак заврзламе: Додик је донио одлуку да се врати, али уколико се не врати…
Када је то Додик донио одлуку о повратку у институције, а да о томе никога није обавијестио сем Шмита у повјерењу, на ухо? На конференцији за медије након посљедњег састанка у Београду, Вучић је, истина, замолио Додика да се представници Српске врате у заједничке органе, али Додик је само рекао да ће о томе информисати посланике Народне скупштине у Бањалуци на сљедећем засједању.
Дакле, не постоји Додиково обећање Вучићу да ће се „вратити у институције“ зато што је повлачење из њих одлука парламента РС, али и зато што је условљена укидањем Инцковог закона. Шмит је био тај који је понудио да се Инцков закон укине, а затим преформулисан усвоји, а Додик је то одбио. Због тога љут, Шмит сада мијења исказ: „Нећу укинути Инцков закон“.
Познато је да се Вучић труди да не поквари добре односе са Њемачком (највећи инвеститор, блиски односи са Меркеловом), као и то да притисци на Српску често иду преко њега. Послије првог одбијања Српске да га легитимизује као високог представника, Шмит је долазио у Београд и Вучић га је примио као „старог познаника, искусног политичара и доброг човјека, који је својевремено ваљао и Српској“. Чак га је ословио и са „високи представник“. Но, Вучић је увијек наглашавао да се Српском руководи из Бањалуке, а не из Београда, па се то подразумијевало и при овом другом Шмитовом покушају Бањалука виа Београд.
А српски члан Предсједништва БиХ је накнадно, у шали, реплицирао: „Моја мама је најбоља на свијету, али није високи представник“. Политички аналитичари у Сарајеву су изјаве два српска предсједника шеретски прокоментарисали као „дупли пас Вучића и Додика“.
Неизабрани представник
А што се тиче Шмитовог парадирања „бонским овластима које су још у ладици“, морао би да има на памети: из ладице је овлашћен да их извади само високи представник, а он то није. Штавише, не би смио ни да их отвара јер се у зграду ОХР-а бесправно уселио.
Да, познато је свима да је Додик први пут дошао на власт демократским изборима уз подршу колективног Запада, али је послије тога на десетак избора заредом потврђен упркос отвореном отпору тог истог западног ансамбла. Зато је искусни Волфганг Петрич благовремено упозорио свог несуђеног насљедника: „Прије него што прихватите кандидатуру, добро размислите како ћете изаћи накрај са Додиком и Русијом“.
Шмит га није послушао, па се нашао у невољи.
„Све што је усмјерено против Дејтона бит ће санкционисано. Међународна заједница, ЕУ, САД и високи представник су на истој страни…“
У претходне двије Шмитове простопроширене реченице од двадесетак ријечи свака пета је неистинита.
Хајде, господине Шмит, да се не лажемо бар око кључне неистине, коју није тешко провјерити у тексту Дејтонског споразума. Довољно је да утврдите да је Савјет министара БиХ по Анексу 4/Уставу БиХ имао три надлежности, а да их данас има десет. Ко је преносио ентитетске надлежности из Бањалуке у Сарајево? Да није Српска сама себи одузимала надлежности?
Нажалост, за кршење Дејтона санкције нису предвиђене и за високе представнике.
Међународна заједница без Русије, као највеће земље на свијету, и Кине, као најмногољудније земље на свијету, које имају најмоћније суперсонично оружје, односно најјачу економију, напросто, не постоји. Може се говорити само о малом, истина снажном, ансамблу западних земаља, који је на истој страни када се ради о БиХ, РС и Додику.
Без Мађарске, Пољске, Хрватске и Словеније у ЕУ нема консензуса о БиХ, Српској и Додику, а без тога ни сама ЕУ није на истој страни, па консеквентно не може бити ни са другим наведеним међународним актерима.
САД заиста јесу са Шмитом и оним малим ансамблом начелно на истој страни, али се некако држе по страни, о чему сведочи како понављање истих санкција против Додика тако и траљаво Палмерово ангажовање на промјени изборног закона у ФБиХ.
На крају, али не на посљедњем мјесту, „високи представник не постоји јер није изабран на седници СБ УН“, како су Шмиту јасно и гласно поручили из Москве и Пекинга. Понуђену шансу да добије мандат од годину дана без бонских овлашћења, он и његови промотери су „пропустили и прокоцкали“.
Шмитов хендикеп
„Ако се не повуку одлуке НС РС, онда, како то Шекспир каже: ’Урадит ћу прије него што ћу причати о томе!’ Могу очекивати одређене одлуке, али ко ће донијети одлуке и какве ће бити, видјет ћемо. Учинит ћу нешто прије него о томе будем говорио. Ићи ће се путем који Додик није замислио…“
Ето, као успут и само у једној полуреченици, Шмит се чеше ондје гдје га највише сврби: НС РС враћа уставне ентитетске надлежности. А пошто Шмит не може то да спријечи, пало му је на ум да би најједноставније било да Српска сама одустане. Да би то учинила треба пријетњама заплашити вођство Српске и прије свих самог Додика. Неизабрани високи представник Шмит и непостојећа „међународна заједница“ читаву игру ставили су на ту једну карту.
И, опет на погрешну.
Додик је преживио пријетње и Петрича, Ешдауна, Шварц-Шилинга, Инцка и сваком од њих је говорио „прије ћеш ти отићи из БиХ него што ћеш мене успјети да смијениш“. Једино Шмита не може да наџиви јер овај никад није ни постао високи представник. Шмит цитира Шекспира да ће „урадити прије него што каже о томе“. Иако звучи опасно, он у ствари нема шта да каже, јер није у стању да било шта кокретно предузме. Он то и не крије: биће донијете неке одлуке мимо Додикових очекивања, али ко ће их донијети и шта им је садржина – то тек треба да се види.
„БиХ није у фокусу свјетске политике, али за мене је БиХ приоритет. Чекам прави тренутак када ћу добити подршку многих. И Британци се више окрећу БиХ. Са Пичом сарађујем. Разговарао сам и са генералним секретаром НАТО-а, међународна заједница неће скренути очи са БиХ. Више нас вуче за исти конопац…“
Шмитов хендикеп је и у томе што су главни играчи на великој сцени заузети важнијим пословима, па он, још и без мандата, мора да гради међународну коалицију за БиХ против Српске и Додика. Али он чека прави тренутак, путује и телефонира. Ето, хвали се да су му подигли слушалицу Столтенберг, Пич, Плацер, Ескобар. Заборавио је да се похвали да га је звао и Адис Ахметовић, дијете бошњачких избјеглица које је стигло до извјестиоца за Босну једне од фракција у Бундестагу. Адиса је, неки дан раније, такође на ТВ Фејс, са националним поносом, представио Сенад (Хаџифејзовић).
Усхићено и полетно момче чезне да усрећи Босну о којој од родитеља зна само бошњачку страну приче, и хвали се како тамо, у Њемачкој, нико и не примјећује да је он поријеклом Муслиман/Бошњак. Напротив, баш зато што су примјетили и добио је ту функцију, да би његови бошњачки сународници лакше прогутали хрватску изборну јединицу у ФБиХ. А што се тиче олимпијске дициплине навлачења конопца, Шмит је са другог краја конопца већ дискавлификован, јер нема лиценцу СБ УН-а.
Да не заборавимо још један велики Додиков гријех који је уочио Шмит.
„Пандуревић стоји поред Додика на паради у Бањалуци. Да ли то значи да је он Додиков саветник? Ако значи, онда је то биједно и морам Додику рећи да је доста …“
И опет је Шмит конфузан! Шта ћемо ако Пандуревић није савјетник? Испада да је онда све ОК. Ако је тако, онда је требало најприје да провјери да ли јесте или није. Но, оно што не мора да провјерава, предсједавајући Предсједништва БиХ Жељко Комшић је изјавио: „Против Додика треба употријебити силу…“, „Ако у Српској не интервенише НАТО, интервенисаћемо ми“.
Да не би било сумње ко су ти „ми“, он је са Џаферовићем примио групу пензионисаних ратних генерала бошњачке Армије БиХ, који су му се ставили на располагање. Ветерани Зелених беретки примају нове чланове. А саборци из Патриотске лиге извршили су смотру код Бужима. Али, пошто се не ради о Српској и Србима, Шмит није имао коментар.
Нелагоде са Додиком
„Не треба ми Додиково признање. Иако не говори са мном, Додик стално говори о мени. Нисам ја баш безначајан за њега. Морамо радити на томе да се будућност у БиХ одвија без Додика.“
Занимљиво је чисто психолошки како Шмит рационализује своје нелагоде са Додиком. Он каже да му „не треба Додиково признање“, а заправо му је неопходно. Ако би га српски члан Предсједништва БиХ признао, као што су већ учинили Комшић и Џаферовић, Шмит би де факто постао високи представник, независно од тога што де јуре нема консензус чланица СБ УН. Тачно је да Додик често „говори о Шмиту“, али то је увијек само зато да би га подсјетио да није високи представник. А са њим не говори да би то и невербално потврдио. Можда ће се „будућност БиХ одвијати без Додика“, али Додика прије свега интересује садашњост РС у којој Шмита нема.
Све у свему једини прави Шмитов партнер и јесте Комшић: колико Жељко представља Хрвате, толико и Кристијан представља међународну заједницу, а вјероватно су и обојица католици. А Бошњаци, баш као и млађани Адис, и даље вјерују да је хришћанско-протестантски Запад на њиховој страни. Тим више што је Ердоган послао у Сарајево делегацију турских официра да са бошњачком компонентом мултиетничких Оружаних снага БиХ прославе долазак султана Мехмеда Другог Освајача у БиХ.
Шмит приговара Додику и што „измишља како он има нешто против Срба“. Заиста, не знам одакле Додику такве ружне примисли, али о томе ћемо више тек након што Српска врати надлежности. Тада би, у част успостављања уставног стања у „мањем ентитету“, Додик могао Шмита да прогласи за почасног високог представника у РС. Зашто да не, када је човјеку већ толико стало.
Но, крају шала! Шмит је рекао да тајно спрема нешто против Додика што овај не очекује, а Додик вели да „Ескобар има капацитет за ликвидацију људи“. А ми смо све рачунали да је догађај крај Бужима генерална проба за веће инциденте који би послужили као повод за интервенцију Пичових САС-оваца.
Елем, постоји више алтернативних сценарија да „међународна заједница“ спријечи враћање уставних надлежности. Срећом, Шмитов конопац има два краја и већ су се огласили Калабухов, Лавров, Милановић, подразумијева се да ће и Вучић, а онда можда и Си.
Додик неће посустати, а за домаће ће се показати – ко је вјера, а ко невјера.
( Све о Српској/Нови стандард, 21. 01. 2022)
