Покрет за одбрану Косова и Метохије

Никола Маловић: Пижуо, медитерански архитектонски медаљон – у Високим Дечанима

Дечански пижул (Фото: Н. М.)

Фратар и неимар Вита Которанин свом је краљу Стефану Урошу III подигао манастир Високе Дечане, и око манастирске цркве призидао типичне приморске камене клупе за сједање – естетичне и корисне пижуле.

У доба када је саградио највећи српски споменик средњег вијека (1328–1335), католички фратар и неимар Вита Которанин свом је краљу Стефану Урошу III подигао манастир Високе Дечане, и око манастирске цркве призидао типичне приморске камене клупе за сједање – естетичне и корисне пижуле. Которска су архитектонска длијета у 14. вијеку исписала диплому на Високим Дечанима

Нисам од оних који могу да мисле док трче, попут писца Харукија Муракамија, аутора књиге „О чему говорим када говорим о трчању“, нити бих рекао да моје мисли нарочито оперишу по идејама док брже ходам. Никад нисам дао интервју у покрету, нити бих му се порадовао.

Предавати се може и стојећи, али се, рекао бих, најлакше казује кад човјек сједи. Лоши тумачи наших раздружених свакодневица би рекли како је сједати и работати одлика Црногорацах, но ваља подвући да се ту ради о вицу и предрасуди (Црногорци у Боки љети раде као хоботнице), дочим Приморци баштине фјаку као врсту институционалног понашања, те ваља и да се отуд, са пјене од мора, чује за пижуо – клупу сраслу са кућом од камена.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Пижуо је по дефиницији камена клупа уз приморску кућу, неријетко и уз цркву. Гради се уз прочеље, али и уз бочне зидове, ријетко позади. Пижуо уз бочне зидове је у функцији уживања у ђардину, медитеранском врту, у вртним дешавањима, а пижуо уз фасаду је гледалиште на морску позорницу: на барке, једрилице, јахте, коче, једрењаке, трговачке бродове, путничке крузере, мегакрузере, али и војне бродове.

Окупан сунцем током дана, пижуо постаје емитер топлоте, угодан и здрав за сједање, како за мушкарце, тако и за жене. Топао је одоздо чак и за приморске мачке и псе љубимце.

На пижулу се увијек нешто промишљало, да ли о останку у Заливу или о партенци из Залива. Да ли о милини брака, или о тешкоћама брака. О односу са надређеним, о односу према непријатељу, о односу према глади, о односу према дјеци, о односу према самом себи, родитељима, власти, смрти, о односу према Богу.

У доба када је саградио највећи српски споменик средњег вијека (1328–1335), католички фратар и неимар Вита Которанин свом је краљу Стефану Урошу III подигао манастир Високе Дечане, и око манастирске цркве призидао типичне приморске камене клупе за сједање – естетичне и корисне пижуле.

Издавши 2016. давно заборављену књигу „Вита Которанин, неимар Дечана“ Риста Ковијанића, но сада као фото-монографију, на 15-годишњицу брака обрео сам се са супругом у манастиру Дечани. Ваљало је поклонити књигу, претходно промовисану у Грачаници и Призрену, ваљало је поклонити се моштима Св. краља, ваљало је видјети уживо како су то у 14. в. которска длијета исписала диплому на Високим Дечанима. Ту је, пола вијека прије Косовске битке, настао дечански архитектонски еп, споменик свјетске културне и умјетничке баштине.

Државничке амбиције

Ако је тачно да су српске државничке амбиције увијек биле подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио, зачуђује чињеница колико је Котор као „краљев град“, главна немањићка лука, и као расадник дипломатије, умјетности и занатства – управо значио најмоћнијој средњовјековној држави на Балкану.

Чувани Богом и Кфором, из одвојених соба дуго смо у тој новембарској ноћи гледали освијетљени манастир који исклесан од камена прије 700 година стоји и данас као саливен. Вјенчали смо се, случајно, на календарски дан посвећен брачном пару који је наставио да живи заједно, али сада као монах и монахиња.

Високи Дечани (Фото: Sputnik/Бранко Максимовић)

Цјеливали смо Св. Стефана Дечанског у десницу, молећи да нама и ближњима пода чега немамо. Видјели смо кандило које се ни на каквој промаји помијерало само од себе током НАТО бомбардовања 1999. Монах Авакум дао нам је рецепт како да обољели од рака користе биљку козлац до излијечења. И теглицу те медицине.

Након литургије пожелио сам да мало посједим на дечанском пижулу. Има нас међу мушкарцима који климну главом на помисао да би могли да се замонаше. То у сваком смислу значи жртву, одрицање и борбу, али и миран дочек било ког каталошког облика смрти.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 19. 11. 2021)

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print