„Ово није наша прича, ово није прича породица, већ правде и слободе, ово је прича која сваки пут понавља – тражимо их и нећемо одустати од те слободе и те правде“, поручио је данас председник Удружења новинара Србије, Живојин Ракочевић, са места где су пре 23 године последњи пут виђени медијски радници- Ђура Славуј и Ранко Перенић.
Данас се навршавају 23 године од некажњене отмице новинарске екипе Радио Приштине код Велике Хоче, у општини Ораховац.
Медијски радници су и ову годишњицу обележили одласком до места где су последњи пут виђени Славуј и Перенић и испред спомен плоче са натписом на албанском и српском – „Овде су 21. августа 1998. отете наше колеге новинари. Тражимо их“, поручили да никада неће одустати од својих захтева за расветљавањем судбине свих несталих новинара током ратних дешавања.
„Одавде је почео суноврат наше професије и одавде је почела фатална бројка од 17 људи – медијских радника и новинара који су страдали радећи свој посао, који су отети, нестали и убијени“, казао је председник УНС-а.
Тврди да је кључно и основно питање – како је могуће да после више од две деценије живимо у систему који није способан да изведе пред лице правде било кога који је у неку руку одговоран за оно што се догодило са 17 наших колега.
Са друге стране, поручује, да је потпуно јасно да систем „који је способан да заташка, прикрије и ћути над жртвама, апсолутно одговоран за све“.
„Седам пута је рушена спомен табла коју смо постављали и оно што је феномен је то да је након сваког рушења и подизања ове табле, било више слободе и да смо ми професионалци сваки пут одлучивали да ћемо да идемо корак даље. Од претраге за остацима аутомобила, до било каквих информација која је Јелена наша сјајно прикупила – да сазнамо шта се то тачно десило“.
Ракочевић поручује да је у основи, кључна реч – слобода.
„Слобода која се окупља око овог споменика, која данас са овог места и са ове спомен плоче поручује – нећемо престати док не видимо ко је, зашто је, на који начин и због чега отео наше колеге, од тренутка пре више од 20 година до дана данашњег, ко је у тој мери могао зауздати једно друштво да ћути и не говори“, додао је Ракочевић.
Ово није наша прича, ово није прича неких људи који живе у гето срединама, ово није прича породица, већ правде и слободе, ово је прича која сваки пут понавља – тражимо их и нећемо одустати од те слободе и те правде. Без обзира какви друштвено-политички услови били, ово је симбол за све оне који у протеклих 17 година чекају и траже правду
Тврди уједно и да су они који су управљали зоном у којој су отети новинари током рата и наставили да „у такозваном миру“ владају истим простором – одговорни за све што се догодило и „фатално ћутање за које мисле да ће покрити нечије животе, нечије породице, нечију професију и нечију смрт“.
Наду нико не може да вам узме
Данашњем обележавању годишњице присуствовала је и супруга једног од несталих новинара, Снежана Перинић.
„Све је исто као и пре три, пет, десет година. Иста прича – нема помака“, казала је те додала да је дошла да заједно са медијским радницима подсети на оно што се догодило пре 23 године.
Тврди да и даље постоји мала нада да ће се једног дана расветлити судбина њеног супруга.
„Увек нада постоји и наду не може нико да вам узме, међутим, мале су шансе, ја сам свесна тога, можда и никада нећемо сазнати шта се десило“, поручила је.
„23 године од отмице колега стојимо у месту када је у питању истрага и расветљавање овог и других случајева отетих и убијених колега“, подсетио је потом Будимир Ничић, председник Друштва новинара на КиМ.
„Све институције су заказале када су у питању убијени и отети новинари – и домаће и међународне“, прецизирао је Ничић.
Тврди да су, нажалост, заказали и медијски радници са Косова, пре свега Албанци, за које каже да имају много већу снагу и утицај у односу на српске редакције.
„Овом приликом бих апеловао пре свега на њих да искористе свој утицај и скрену и држе пажњу јавности када су у питању убијени и отети новинари, и Срби и Албанци, јер то је најмање што породице убијених и отетих колега очекују од њих и нас (медијских радника)“, казао је Ничић.
На крају крајева, то је и наша обавеза – и према нашој професији и правди за коју се, верујем, сви залажемо
Јелена Петковић, која је и истраживала случајеве убијених и несталих новинара, казала је данас из Ораховца да су медијски радници урадили све што је било у њиховој моћи.
„Апеловали смо, позивали, урадили смо истраживање, дошли до информација које су биле у нашем домену, покушали на тај начин да анимирамо и надлежне и наше колеге, позивали на солидарност“, казала је.
Међутим, како додаје, нажалост, остали су неми они који стварно могу да помогну да се случајеви нестанка и убиства новинара расветле.
„На тај начин они су показали колико је заправо њима стало до безбедности новина, да се расветле случајеви и породице добију правду“, закључила је Петковић.
„Ми овде освајамо новинарску слободу сваке године, тако што долазимо по правду и истину да сазнамо шта се догодило са нашим колегама“, казала је потом Оливера Милошевић, потпредседседница Удружења новинара Србије.
Тврди да је дужност новинара да „држе живом“ намеру да се открију отмичари, налогодавци и убице.
„Мислим да имамо једну велику дужност и обавезу да у томе истрајавамо, дужност према малом Матији, Ранковом унуку који никада није упознао деду. Дужност имамо према свим осталим породицама осталих и убијених колега, али и према медијској заједници“, казала је.
