А у својој надахнутој беседи, прослављени редитељ Емир Кустурица се осврнуо на савремено доба. Његов говор са отварања “Кустендорфа” преносимо у целости:
“Шта је умјетност? Иако ја не волим да будем превише оригиналан треба рећи да је умјетност огледало људског духа оваплоћена у било којем материјалу, у тјелу глумца и плесача, она има способност да нас из реалности преусмјери на пут трансцеденција. Она производи узбуђење, катарзично грије душу захваљујући управо умјетничком дјелу које није директно створио Бог или природа, него управо човјек инспирисан Богом или самом природом човјека. Зашто је овај фестивал створен на мјесту гдје су у прошлости, у вријеме отоманске владавине уз ријеку Дрину стизали везири и касније аустроугарски официри најчешће као кажњеници када би у својим земљама направили тежак прекршај или проневјеру? Једва су чекали да шмугну из магле Дринског меридијана. Први су сањали сунчане обале Мраморног мора, цугу и наргилу, гуштерање на Сунцу, ови други жељно ишчекивали повратак у рококо Беч да поново плешу по Штраусовим тактовима.
Одакле послије свега идеја да се далеко од свјетла велеграда у ова здања доводе највећи свјетски аутори редитељи, писци сценарија, глумци, са њима и млади аутори? Пресудна је била вјера да свака поезија стиже из пустиње па смо ми Умјетност вратили на право мјесто. У брдовиту пустињу. Филмови, наших гостију у минулим годинама су били велики умјетнички домети, а њихово дејство је попут литургије будило најдубља осјећања учвршћујући често нашу савијест која нас свакодневно одржава на нашем животном путу између хаоса и реда. Умјетност је светост а Умјетничко дјело је сакралног поријекла. Без обзира да ли мислимо о пећинским траговима умјетности, отиску руке у камену, сликама бикова које су настајале из страха, да ли су нам на уму први плесови као покрет и звучна хармонизација људске плодности и простора у којем се у цивилизацијама које су се смјењивале и које су нам даровале Микеланђела, Ђота, Каравађа, Рубљова, Дантеа, Шекспира, Достојевског, Гогоља бесмртне скулптуре Фидије, Хенрија Мура, тријумфалне изложбе Пикаса, Матиса, Ван Гога, појаве Дантеа, одрастања уз филм Ловац на јелене гдје су и они без слуха знали да пјевају „И лове yоу, бабy“?
Зашто слоган Умјетност изнад свега? Због тога што не живимо у времену када цвјета умјетност коју смо увијек везивали за појам слободе, живимо у времену негације стваралаштва и због тога што смо се обрели у свијету спектакла медија промјене свијести о човјеку. До половине прошлог вијека човјек је био центар универзума, све док се на сцену нису вратили пројекти еугенике вјежбани у току Другог свјетског рата праћени технолошком експанзијом и чудом која су промјенила наше навике. До седамдесетих умјетност је држала своје мјесто, онда је завладала инсталација као умјетност без дјела, а за Ендија Ворхола се тврдило да је већи умјетник од Микеланђела. Не би та тврдња из Њујоркера била узнемирујућа да се нису десиле двије ствари. Прво, напуштена идеја да је реализам у умјетности настао у грнчарији античке Грчке и да дугује своје поријекло занату. Друго, све што се појавило у постиндустријском и данас на западу у постхришћанском друштву, искасапило је идеју да јунаци романа, филмова, позоришта, сликарских дјела рефлектују у себи централне проблеме човјека и његову побуну као основну карактеристику. У фрагментираном друштву завладали су закони тржишта, али и губитак јунака који обједињује и изражава своје егзистенцијалне, историјске и политичке идеје. Уз ову појаву дегенерисано је и мјесто умјетника у друштву. Са сјетом се сјећамо периода када је умјетник имао снажан утицај на друштвену заједницу и знамо да међу нама данас нема Емила Золе чији глас је био пресудан да се исправи неправда према Драјфусу и тако оконча срамотна афера и ослободи невин човјек. Да ли данас има неко ко вјерује да Јулиан Асанж који се борио за слободу говора може бити ослобођен ако би рецимо велики писац Џонатан Френзен затражио од предсједника САД Бајдена да смјеста ослободи невиног човјека или барем покрену остале писце да спасу невиног човјека? Проблем није само у томе што је конформизам избацио преостале умјетнике из колосјека борбе за правду…Наиме није извјесно да ли би евентуална посјета Френзена Бајдену било шта промјенила пошто није сигурно да ли би Бајден знао да ли Френзен долази или управо напушта Бијелу кућу. Нема више ни филмских звијезда, сада има више слика Била Гејтса, Безоса, Илона Маска, Зукерберга и других милијардера него филмских звијезда из Холивуда. Богаташима досадило да гледају туђе слике. Мога друга Џонија Депа је извукао процес са Амберовом и да није и њега би задесила судбина савремених холивудских светаца који су тамо код њих дуго били замјена за Светог Николу, Јована… Шта се десило па је умјетност изгубила почасно мјесто у друштвеној заједници? То је исто што и питати се зашто у старом Риму није цвјетала драмска умјетност. Читав свијет је претворен у колосеум; умјетничка дјела стижу до нас у партикулама, хиљаде платформи претварају естетику у идеологију и док биоскопи одумиру јер су се филмови преселили у телефоне, а Нетфликс, Амазон и хиљаде платформи шаљу своје сигнале људским стадима поручујући да је њихово политичко увјерење њихова судбина и никако слобода која се, узгред данас и не спомиње. Када се неко одважи да врати ту тему на дневни ред, одмах се у близини нађе овлаштени тумач стварности који само потврди да је свима нама најважнија безбједност. Ко је онда заштићен и коме није страна слобода? Привилеговани дио човјечанства који чита књиге, јер је то умјетност која не кошта много, дакле успјешно измиче тржишту и претварању морала и естетике у идеологију. Има ли умјетности која може да спасе свијет? Слично се, питао Достојевски стављајући љепоту у први план. Када већ спомињемо Достојевског треба споменути дехристијанизацију Запада. И не смијемо заборавити да Хришћанство није сплет апстрактних циљева, идеја и погледа на свет, већ конкретност Бога који се оваплотио у људском телу, који нам не даје опис нашег живота, него је он тај живот. А човек и његов пут се учитавају у вријеме као целовитост, јер човек није ни само материјално, ни само духовно и душевно биће. Он је и дух и тело.
Достојевски је, дакле, понудио визију човека као целовитијег од онога човека кога ће касније друштво препознати као потрошача. У том простору тиња нада да ће умјетност као вјерни пратилац људског духа преживјети у побуни младих и у потрази за изгубљеном слободом. Јер многи су свесни да бити потрошач и део мравињака није идеал личне слободе. За религиозне мислиоце важи идеја да ако нема Бога нема ни умјетности, ни слободе јер религиозна осјећања ове врсте су сестринска веза између два појма. Подјела на добро и зло и посебно борба против зла, може очувати умјетност. Вјера у бесмртност умјетника и његовог великог дјела је паралелна вјери у вјечну душу. А шта ако не вјерујемо у поменуте појмове? Неће нас питати. Постепено ће нас, већ пријете претварати из органског у неорганског човјека. И шта онда ако за живота будемо заборавили на смрт!? Подсјетиће нас на трагикомичан крај и највећу освету која нас све чека. Дакле умирање ће бити праћено законитостима које не желимо као што не желимо ни колосеум у кога смо убачени без пристанка.
Једна погребна канцеларија у држави Њујорк је смислила и успоставила дивну методу за обраду људских остатака, под бајковитим називом „Терраматион“ – Терамација, компанија која људске лешеве претвара у компост и добијене супстанце нуди на даље коришћење за предвиђену сврху. У оквиру увођења „новог поретка“, америчка погребна кућа „Ретурн Хоме“ („Врати се кући“) то управо сада ради. С тим у вези, Елена Кондратјева написала је:
Позивајући човечанство да се врати одакле је и дошло, ово погребно предузеће, заправо, једним потезом отвара нову еру у људској историји и пресеца Гордијев чвор филозофске и религиозне природе. Човечанству се нуди „повратак кући“, не у старомодном ковчегу са кићанкама и фанфарама, већ у посебно опремљеним контејнерима, у виду компоста. Тако потврђујући библијску истину о стварању првих људи од глине, праха и изненадне самосвести.
– тело ваше вољене особе ставља се у полуотворену посуду за вишекратну (!!!) употребу, са тацном (као код кућних љубимаца) напуњеном луцерком, сламом и пиљевином, како би се неопходни микроби слободно крчкали и обавили како треба свој посао;
– месец дана касније, добијени „резултат“ се дроби у специјалној дробилици за кости, дајући, према дефиницији проналазача, „кубни метар земље богате хранљивим материјама“ (ово је цитат), који се још месец дана препусти маринирању;
– након овог периода, добијени „компост“ (и ово је цитат) враћа се породици, која може користити супстанцу свог ближњег – „као ђубриво“ (поново цитат).
Дакле, можете нађубрити свој врт својом вољеном тетком која је за живота била дивна особа и на крају постала ђубре, а ако сте имали ујака који се за живота понашао као ђубре, у његовом случају ни смрт неће довести до промјена. Бићете у могућности да бирате јеловник, мама у супи, комшија у сарми, стриц у рибићу. Ако сте гадљиве природе можете продати компост комшији коме је потребно ђубриво.
Дакле ко жели да будемо ђубрад за живота и послије смрти? Сви они који раде на декомпозицији умјетности.
