Сада опсценост заузима сцену и свој игроказ намеће као за све обавезујућу вриједност. У налету опсцености и сурове друштвене климе коју је она створила потискује се са сцене јавног друштвеног простора у интиму све што је било истинска вриједност.
Код Фројда, ова ријеч, ob-scena, је двосмислена, јер је двосмислен њен префикс. Опсцена је и оно што иде „ка сцени“. Отац психоанализе, или „родитељ 1“ према идеологији нове (опсцене) нормалности, најавио је тему своје epochmaking књиге „Тумачење снова“ (die Traumdeutung) из 1900. године стиховима из Вергилијевог спјева „Енеиде“, заправо Јунониним ријечима: „ако не могу покренути вишње, покренућу ниже силе“ (flectere si nequeo superos, acheronta movebo). И те ахеронтске, нижње, демонске подземне силе похрлиле су из мрака ка сцени (ob-scena).
Илустрација (Фото: Скриншот)
„Родитељ 1“ психоанализе не помиње борбу Вергилијевих вјетрова, дивљег западног Зефира и благотворног југоисточног Еура, који доноси преживело људство и културу накрцану у конвоју бродова са преживјелим Тројанцима које предводи јунак Енеја. Али, Зефир је овога пута надјачао Еур, опсцено је завладало сценом или, према ријечима Зигмунда Баумана, „приватно је загосподарило јавним“, што налаже борбу против новог тоталитаризма и заштиту јавног од терора приватног и интимног које је похрлило на сцену.
Другим ријечима, дошло је до „смјене парадигми“ тоталитаризма, јер док је у старом тоталитаризму 20. вијека јавно угрожавало приватност, у новом тоталитаризму 21. вијека опсцености приватности угрожавау и тероришу јавну сферу друштва.
Можда је све то и по божанској вољи, казна за хибрис савременог човјека коме је секуларизам, који је потиснуо вјерске вриједности у приватност, постао циљ по себи.
Проф. др Душан Крцуновић
(Журнал, 23.08.2023)