Објављена књига нашег истакнутог и награђеног афористичара Јована Зафировића ,,Главом кроз зид’’

 

Многи ће рећи да се Јован Зафировић на српском сатиричарском небу није појавио. Он се просто десио. Као што нека елементарна непогода задеси свет, испод радара, изненада и без најаве, тако је и овај младић са Косова и Метохије упао у помало устајали плићак модерне сатире и заузео своје равноправно место. 

 

Наравно, свако онај ко има (не)срећу да живи сатиру, добро зна да је то само површни утисак. Таленат није екцес, случајност или нешто са чим се тек тако пробудимо једнога јутра. Стога је релативно брзо препознавање овог ствараоца у кругу сатиричарског еснафа, као и ова књига, резултат његовог вишегодишњег посматрања и промишљања свега око нас. 

 

Зафировић није морао да тражи своју инспирацију у часовима доколице. Она је тражила њега. Човек који, речено метафором др Нелета Карајлића, живи на ивици вулкана, мора да има духа да би преживео. И управо се на ватри вулкана званог Србија, годинама крчкало све оно што је Зафировић на крају само просуо на странице ове књиге. Зато ова књига, иако прва, није почетничка. Она је само дуго сазревала.

 

О томе пре свега сведочи стил и форма приложених афоризама. Они су филигрански избрушени, исклесани до савршенства. Поседују фонетску ритмичност која се код многих аутора гради годинама, ако не и деценијама. Пут од идеје до реализације није нимало кратак а овај аутор га прелази, чини се, лако и успут. У његовим афоризмима нема ништа сувишно. Свака реч има тежину, своје место и сврху. Он није тек само кратак и јасан, већ прецизан:

 

„На изборима ће бити мртва трка. Нико жив неће гласати.“; „Ја сам за краља! Тако се осећам….“; 

 

Аутор не посеже за већ виђеним комбинацијама метафора. За вишезначностима које смо много пута срели у књигама старијих колега. Такође, упркос младости, не иде на „прву лопту“. Његове афоризме треба читати полако и више пута. 

 

Још једна успешно избегнута замка је актуелност, односно, потрошност афоризама. У свету друштвених мрежа и вести које се смењују као флаше пива на матурској вечери, многи аутори робују свакодневним вестима које лако добију лајкове али су већ за три дана бајата „фора“. Зафировић насупрот томе, иде методом грчких филозофа. Он апстрахује суштину из актуелног. Оно што је универзално, људско. Оно што ће неко умети да разуме и када за неколико деценија набаса на ову књигу.

 

Дакле, он пише о универзалним, већ добро познатим темама, али не на начин који је већ виђен. А то је у сатири најтеже. 

 

Део афоризама тиче се Косова и Метохије, али ова књига није само о томе. Она има сверпско, па чак и свељудско значење. Бави се људима и њиховим парадоксима који су нажалост или на срећу, свуда исти:

 

„Како да стоје иза својих речи људи који цео живот ћуте?“; „Доћи ће вам памет кад вам оду деца.“ 

 

Неки су афоризми написани са екстратом архаичности. Потпуно су свевременски и подсећају на народне пословице. На изреке какве се приписују „народној мудрости“ или мудрим бакама са пијаце. Ипак, чак и они савршено кореспондирају са нашим тренутним моментом. 

 

Тематски гледано, афоризми из ове књиге спадају у домен политике, социјалног миљеа, корупције, мана нашег менталитета… Дакле, ни трага од „лаке комедије“ и свих оних шаренијих и атрактивнијих тема попут: мушко-женских односа, естраде или селебритија. Управо недостатак тих тема спашава ову књигу од тога да постане још једна литерарна лимунада за „код фризера“ и за на „зид Фејсбука“. Ово је оштра, јака, храбра сатира а не тамо неки хумор за стрине и заставнике у пензији.

 

Иако живимо у времену када је субјективност легитимна, када је аутору дато право да има своје политичко и свако друго опредељење па да из њега ствара, чини се да Зафировић успева да остане „наш човек“. Читајући га, читалац не зна за кога он гласа, за који тим навија и шта мисли о краху западноевропског либерализма а шта о веганима. То је такође успех његовог сатиричног наратива – никоме не подилази али успева да се свима, ако не допадне, онда барем учини објективним. 

 

То су могле неке „чике“ којих данас готово да нема. Чика Јова Змај, чика Душко Радовић, чика Раша Попов… Ко зна, можда ће и Јован Зафировић генерацијама које долазе и свету који никако да оде, постати једног дана „Чика Јоца“. Неко кога ће цитирати и читати и гробари и делије, и монархисти и комунисти, и љубитељи „Кока-коле“ и „Фанте“. Дакле, златни стандард. Ја му то од срца желим. 

 

 

 

 

Већ нам насловна синтагма књижевног првијенца писца Јована Зафировића наговјештава писца раскошног талента, о чијим ће се афоризмима тек говорити. Синтагма „Главом кроз стид“ одаје аутора који не пристаје на устаљене говорне формуле, на уобичајени језик. Ситном језичком интервенцијом на фразеологизму „главом кроз зид“, Зафировић прави оквир који и тематски и стилски одређује поље његовог афористичког дјеловања; он има намјеру да рационализује, објасни феномене који представљају стидна мјеста нашег друштва, било да је ријеч о политичким, социјалним или менталитетским бољкама људи на овом простору.

 

Једна од тих бољки свакако је и зазирање, стријепња од мишљења, нарочито мишљења које излази из оквира задатог и пожељног. „Авиону је потребан пилот, гориво, добри временски услови да би се нашао на небу. Човеку само другачије мишљење“, каже Јован Зафировић у афоризму за који бисмо, да не знамо да га је написао овај млади афористичар, могли помислити да је изашао из пера Станислава Јержи Леца или Габриела Лауба. То нам, осим о Зафировићевој ослоњености на свјетску афористичарску традицију и упознатости са њом, говори и о томе да су афористичари без обзира на поднебље из кога потичу и вријеме у којем стварају суочени са истим питањима у вези са својим стварањем. Ту су кључна два питања: како другачије мислити и како остати жив након саопштеног другачијег мишљења јер, што рече Зафировић, „не знам како су говориле мудре главе, али знам како су летеле“ и „ко данас прича истину, сутра ће о њему причати да је био добар човек“ итд. Зафировићева књига садржи значајан број афоризама са оваквим ауторефлексијама и коментарима о судбини људи који не пристају да мисле и говоре на једино допустив начин – онако како то очекује тзв. центри моћи.

 

Одатле закључујемо да је Зафировић успјешно дошао до одговора на прво од два кључна питања из претходног пасуса, а то је препознао и жири који му је, као најбољем младом афористичару, додијелио Вибову награду за 2021. годину. Морам рећи да ми, као једном од претходних добитника Вибове награде импонује и чини част кад се награда коју сам и сâм добио додјељује ауторима који пишу онако као што то чини Јован Зафировић, данас већ један од најмаркантнијих млађих стваралаца у области сатире на књижевном простору српског језика.

 

Зафировић пише тако да се труди да сваком својом реченицу пркоси званичном мишљењу, на све ставља примједбе, реплицира и када није поменут, бори се за своју ријеч, не дозвољава да његов говор буде премрежен општим мјестима. Напротив, тешко општем мјесту куда Зафировић прође!

 

Опште мјесто је увјерење да услед благостања на свим нивоима на спавање можемо да одлазимо срећни, али већ првим афоризмом своје књиге, Зафировић баца један сноп свјетлости на цијели амбијент у којем да би неко заспао срећан нису довољно свуда прокламовани прогрес и благостање, већ су потребне и таблете. Срећа је постала медицински и фармацеутски условљен феномен: „Многи наши грађани ће вечерас заспати срећни. А оним другим је нестало таблета“.

 

Првим афоризмом у књизи је наговијештено да  ће ови афоризми говорити о томе да је систем вриједности поремећен, а већ другим ће бити отклоњена свака дилема: „Боље да запалите цигарету него да кажете истину. Мање шкоди“. Говорење истине се доживљава као аномалија. Исто је и са очекивањем о остваривању права на рад: „Код нас боље пролазе они који сами траже психијатријско уверење, него уговор о раду. Сматрају се мање лудим“.

 

Сумња у поруке о општем напретку и супериорности савременог друштва, које свакодневно можемо чути са наших, али и свјетских адреса моћи, битно је обиљежје Зафировићевих афоризама: „Захваљујући савременом, модерном друштву, у свету се види напредак на многим пољима. Посебно се издвајају бојна“.

 

Завиривши испод општеприсутних парола о напретку, Зафировић затиче деструкцију, приморава и читаоца да је види и подстиче импулс да се информације које добијамо од адреса моћи не примају здраво за готово, него да се увијек проблематизују. То је један од значајнијих доприноса Зафировићеве књиге.

 

Једно од општих мјеста су и државне установе, па чујмо како афористичар промишља о њима: „Државне установе су као цркве. Увек кад одем пољубим врата“. Тако Зафировић исмијава покушај профаног да нам се представи као сакрално. Притом, он користи оружје противника да би га поразио, ровари изнутра, неосјетљивост државних установа за потребе грађана користи да би их обесветио.

 

Знајући да је вјешто срочена ријеч врједнија од рђаве књиге, афористичар се труди да се ријечима на тај начин и користи, добро познајући њихова значења и различите регистре у којима се оне јављају, у овом случају и значења чинова који се ријечима именују у различитим контекстима. Љубљење врата има своје мјесто и значење у религијском регистру, али, исто тако, има у сфери свакодневног, уличног жаргона. Дриблеру духа на малом простору, какав Зафировић јесте, потребна су оба значења која фраза производи, да би њиховом синтезом остварио ефекат који жели да постигне. Коришћењем фразе из религијског домена упућује на намјеру профаног да се представи као свето, док активирањем жаргона ствари враћа у природни поредак, подсјећајући нас да је једино што државне установе имају заједничко са црквом обичај љубљења врата.

 

Ово, наравно, није једини афоризам којим Зафировић сугерише испреплетеност светог и профаног у нашег друштву, он ће то учинити и у афоризму: „Пре два месеца је почео велики пост. И трајаће све док не примим плату“, чиме поручује да ни религијски обичаји, у наше вријеме, нису мотивисани искључиво вјерским осјећањима. Овим афоризмом је, наравно, указано и на опште присутну хипокризију са којом се овај жанр најуспјешније обрачунава.

 

Наш афористичар ужива у откривању значења запретених у метафорама које људи који се језиком служе само у практичне сврхе као метафоре и не осјећају. На тај начин Зафировићу полази за руком да нас изненади познатим и у афоризму: „Није тачно да за вођом нема ко да пусти сузу. Затвор плаче за њим“. Примјетна је и склоност афористичара да уз тврдње које хоће да афирмише фингира негацију, како би додатно истакао њихову истинитост. Одлаже само поенту, али никада задовољство у читању.

 

Као вјешт дриблер, Зафировић зна да сакрије лопту од противника, али, богами, и од публике. То чини њеним измјештањем у сасвим други контекст док не нађе простор и тренутак да је ефектно пласира. То је учинио у афоризмима: „Нисам добио посао јер имам проблем са кичмом. Тешко је савијам“ и „До доброг здравља се долази физичком активношћу, редовном и здравом исхраном, добром везом“. И овдје је до изражаја дошла Јованова лингвистичка хиперсензибилност, свијест о језику, значењу ријечи, али и контекстима у којима се поједине ријечи могу јавити.

 

Понекад комика у Зафировићевим афоризмима, осим језичким вратоломијама, дугује и визуелним представама и машти, као у афоризму: „Људи су својим телима направили живу ограду, али опет их нико не шиша“. Наравно, аутор се никада не задовољава стварањем комике ради ње саме, већ кроз њу увијек настоји да говори и о друштву и стварности у цјелини.

 

У афоризмима овог писца препознајемо и умијеће да се и универзалне и сложене теме објашњавају на једноставан, разумљив начин, лексиком свакодневног, свима разумљивог језика. Процес је двосмјеран: сложени проблеми се поједностављују једноставним и свима познатим порукама, док се саме те поруке усложњавају и семантички богате довођењем у везу са великим темама, као што је, рецимо, живот: „Све што је лепо има крај. Пошто је живот вечан, не може да буде леп“. На примјеру овог афоризма, примјећујемо како Зафировић вјешто проналази начин да усклади своје религиозно са својим хуморним осјећањем свијета.

 

Често пишући и објављујући своје афоризме, притом строго водећи рачуна да оно што објављује буде квалитетно и зрело, Јован Зафировић учинио је своје име и презиме препознатљивим на нашој афо-сцени. Није ни чудо што се малим преметањем слова у његовом презимену може добити Афоризвић. Уживајте у читању!