После свих лутања и уступака време је да се изнова размотри повратак државе Србије на КиМ. То би подразумевало доношење скупштинске одлуке о одбацивању пројекта ЗСО. Време је показало сву погубност ове идеје, јер смо сведоци како се и овај експеримент са Уставом РС, законитошћу и државношћу од фарсе претворио у трагедију
Предлог статута Заједнице српских општина (ЗСО), који је тако славодобитно објавио Еди Рама, никог није изненадио у Србији. Али никог није ни пренуо из мука и ћутње у којој пребива наша земља након последњих трагичних догађаја. Готово да је иронична чињеница да су сви актери у свој својој уобразиљи нашли за сходно да крену у израду статута ЗСО. Ту су: невладин сектор из Холандије, самозвани институти, субнационални регионалисти, добронамерни саветници, ево сада и предлога из „пријатељске“ Албаније. Сви с намером да учествују у овој фарси која је изгледа основ за „коначно решење“ питање Косова.
Међутим, уколико се подсетимо генеалогије настанка овог чудног правно-политичког конструкта, ћутање са српске стране не изненађује. Још приликом објављивања Бриселског споразума најављено је формирање овог облика локалсамоуправног удруживања српских општина или општина са српском већином. Највећи грех овог пројекта управо представља чињеница да је српски правни поредак на Косову и Метохији укинут. И док осмеси с лица уговарача Бриселског споразума нису утихнули, државност Србије је суочена с одлуком уставног суда тзв. Косова да не може да прихвати формирање било каквог облика удруживања општина са српском већином која би била у нескладу са уставом ове самопроглашене псеудодржавне творевине. Велики доказ посустајања у одбрани Косова и Метохије управо представља чињеница да се статутом ЗСО баве сви знани и незнани актери – углавном промотори сецесије јужне српске покрајине.
УСТУПЦИ У НИЗУ И сви накнадни потези међународне заједнице откривали су зацртану агенду. Србија ће чекати на формирање ЗСО, док ће у међувремену чинити уступке у препуштању телекомуникација, енергетског сектора, формирања полицијских станица на северу Косова и Метохије, затим у онемогућавању продаје српске робе на КиМ, забрани увоза српских лекова и сл. Тако се и овај процес формирања Заједнице претворио у монету за поткусуривање у оквиру Другог Бриселског споразума, Акта о економској нормализацији (Споразум из Вашингтона), тзв. Француско-немачког предлога, Охридског споразума.
Међутим, уколико је реч о принципима локалне самоуправе на Косову и Метохији, Србија би морала да се врати Резолуцији 1244, која даје потпун одговор и на ово питање, омогућавајући Србији активно учешће у овом процесу.
Резолуција 1244 у свом политичком делу истиче као једини постављени политички циљ „уживање значајне аутономије и знатне самоуправе у оквиру СРЈ“ што спада у домен цивилне мисије УН. У том контексту се морају посматрати надлежности „међународног цивилног присуства“. Тако се у подтачки 3 утврђује надлежност међународног цивилног присуства као „организовање и надгледање развоја привремених институција демократске и аутономне самоуправе до политичког решења, укључујући и одржавање избора“. Јасно је да се одржавање избора везује само за онај сегмент међународног цивилног присуства које се бави самоуправом која се у резолуцији на више места дефинише као „уживање значајне аутономије и знатне самоуправе у оквиру СРЈ“. И наведени избори који се стављају у надлежност међународне цивилне мисије јесу само они избори који се баве остваривањем знатне аутономије Косова. Локални избори свакако не спадају у овај сегмент ангажовања међународне цивилне мисије. Уколико се став 3 тумачи заједно са ставом 1 (у оквиру резолуције у делу у коме се бави надлежностима међународне цивилне мисије), јасно је да ниједан став који утврђује „главне одговорности међународног цивилног присуства“ не укључује бављење локалном самоуправом. Још један сегмент Резолуције 1244 који упућује на надлежности међународног цивилног присуства јесте и подтачка 2 („подршка консолидовању локалних привремених институција и осталим активностима изграђивања мира“). Резолуција и у овом делу не подразумева ниво локалне самоуправе, о чему сведоче наредни чланови који у подтачки 8 за локалне привремене институције везују „оснивање локалних полицијских снага“. На основу наведеног извесно је да се не ради о делокругу локалне самоуправе већ о самоуправи која се у Резолуцији 1244 помиње једино у односу на оквире СРЈ (чији је правни следбеник Република Србија). Уосталом, локална самоуправа као питање унутрашње надлежности суверене државе и не може да буде предмет расправе УН сходно члану 2 став 7 Повеље УН, укључујући чак и одредбе главе 7 Повеље, што следи и Резолуција 1244.
У додатку 2 подтачка 5 Резолуције привремена администрација за Косово представља део међународног цивилног присуства који треба да обезбеди „значајну аутономију у оквиру СРЈ“, као и да привремена администрација треба да „омогући прелазну администрацију док успоставља и надгледа развој привремених демократских институција самоуправе које треба да осигурају услове за миран и нормалан живот свим становницима Косова“. На овом месту додаћемо да о успостављању привремене администрације (као дела међународног цивилног присуства) одлучује Савет безбедности. И у подтачки 7 политички процес се задржава на нивоу „значајне самоуправе на Косову“.
ДРЖАВА И СУВЕРЕНИТЕТ У уводу Европске конвенције о локалној самоуправи учешће грађана у локалној самоуправи везује се у односу на суверене државе, чланице Савета Европе. Чланом 4 Конвенције је утврђено да се права локалне самоуправе могу ограничити само одлукама централне или регионалне власти. Косово са аспекта Резолуције 1244 не представља ни једно ни друго. Ако се право на учешће у локалној самоуправи дефинише (како то чини Европска конвенција о локалној самоуправи) као „право грађана да учествују у вођењу јавних послова“, јасно је да се то право обезбеђује само од носиоца суверенитета који је оличен у држави као субјекту међународног права у смислу провере вршења јавних овлашћења од стране централних власти или аутономне покрајине како то у члану 178 чини Устав РС. Подсећамо да је право суверенитета СРЈ (сада Србије) неупитно и са становишта Резолуције 1244, али и Повеље УН, па су подједнако чудна схватања београдских власти који Резолуцију 1244 тумаче као „статусно неутралну!“.
Данас, након свих лутања и уступака, време је да се изнова размотри повратак државе Србије на Косово и Метохију. На почетку, то би подразумевало доношење скупштинске одлуке о одбацивању пројекта Заједница српских општина. Време је показало сву погубност ове идеје, јер смо сведоци како се и овај експеримент са Уставом РС, законитошћу и државношћу од фарсе претворио у трагедију.
Горан Ђорђевић
