Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре, даме и господо, пријатељи Ораховца, помаже Бог
Чули сте песму и њене стихове којима су нам Павлина Радовановић и Гаврило Кујунџић рекли да им је ,,Тамо где најлепше сунце сија, тамо где најслађе грожђе зри, сваки камен грумен злата, и драга капија свака…,, Вечерас смо то место у којем се пева свако вече и као река вино тече, пренели овде са његовим сунцем, капијама, камењем и грожђем… И ја га видим у очима свих вас који сте дошли на овај својеврсни сабор и нимало случајно у Руски дом, и нимало случајно само дан по оном дану када су они који су се данас устремили против Руса, бацили прве бомбе на нашу земљу пре 23 године. Девојчица која нас је вечерас окупила и чији се глас напаја сунцем са тог истог неба које су нам они шарали црним пругама 1999, и хранили земљу српску отровним бомбонама, тада није била рођена… Али јесу њене сестре, јесте њен отац, јесте њена мајка … и како рече песник свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди прима и свету причест и завет: умирање за слободу и мржња на ропство… Павлина Радовановић има 12 година, рођена је под оним истим Небом чије сунце НАТО бомбе нису убиле. Она, је њеним гласом дошла да посведочи да је на том истом Небу над Ораховцем и Васкрсли Бог и да опет и опет Васкрсава за њу и њене другаре. Деца Ораховца знају да их тај Васкрсли Бог чува док се играју на неограђеном и незаштићеном платоу испред цркве у Ораховцу, осећају да их помилује руком сваки пут кад се уплаше од непријатељски расположених пролазника… Павлина и њени другари под Његовим будним оком иду у школу, која је импровизована, нема школско двориште ни фискултурну салу, али је то ипак место где се радо срећу са својим учитељима и наставницима, уче лекције из историје и најлепше родољубиве стихове, пишу ћирилицом али и певају. Да, свако од њих зна бар једну песму о Косову, Метохији, Ораховцу… Та деца су деца неба.
Кад је настала песма Ораховцу башто рајска деца у Ораховцу су могла да бирају у коју ће од две основне школе ићи ( Вук Караџић и Доситеј Обрадовић), средњошколци су похађали једну од неколико средњих школа у оквиру Средњошколског центра у Ораховцу, а њихови родитељи су радили у некој од фабрика и фирми по којима је био Ораховац на далеко познат: Орвин, 18. Новембар, Термовент, Млинтеспек… Викендима се одлазило у виноград ил на неко од многобројних ораховачких излетишта… Дружење и песма су били одлика сваког Ораховчанина и мештана свих околних села. И те тренутке када се певало свако вече, и вино је као река текло је наш Гаврило унео у песму. Тај Ораховац је за њега био Рајска башта. Та Рајска башта је цветала и давала плодове још у време Немањића, а сам Стефан Немања је иза брда у Големој Очи засадио два винограда. Винограде су потом садили и његови синови и унуци и праунуци… И тачно су се знале међе плодне равнице у ораховачком Подримљу убележене у повеље краљева и царева од Хиландарске, преко Дечанске и Светоархангелске, Девичке и Повеље Светог Марка Коришког… па до оних у којима Мара Бранковић са синовима потврђује и село Ораовац у Метохији међу даровима манастиру Хиландару…
Смењивали су се владари, проширивали и сужавали поседе, добијали и губили у биткама ова места у богатом Подримљу. А Срби живели, бранили се и борили, садили винограде и жели жито, точили вино и чували своју Рајску башту.
А онда је, шест месеци пре оног Рачка због којег су нас бомбардовали, дошло до насилног обесрбљивања ораховачких села. Почели су од Братотина и Ратковца у мају 1998, да би од Срба очистили села Оптерушу, Ретимље, Зочиште и Брњачу у јулу те године. Тај напад на Ораховац је узео данак, можда највећи у савременој историји овога краја. Памтиће се по затирању многих породица, а са пострадалим за време НАТО бомбардовања и по доласку Међународних снага даће биланс од 86 убијених и киднапованих Срба у Ораховачкој општини у периоду од 1998 – 2000. године. Њихова имена су исписана на споменику на улазу у Велику Хочу.
До 1999. године у Ораховцу је живело 3200 Срба по читавом граду, у Великој Хочи, која је била, а и данас је српско село, је живело око 1400 Срба, а у селима Ретимље, Оптеруша, Зочиште, Братотин, Ратковац, Зрзе, Брњача и Велика Круша је било око 500 Срба. После најновијих прогона Срби данас живе само још у Ораховцу око 270, у Великој Хочи око 480 и у манастиру Свети Врачи Козма и Дамјан у Зочишту мало монашко братство. Остала су села обесрбљена. Од цркава и српских кућа у тим селима нема ни трага.
У Ораховцу живе само у делу око цркве.
И даље се производи вино, али не у количинама које су биле некад.
Срби нису присутни ни у једној од наведених фирми где су радили пре рата.
Од великог Средњошколског центра данас имамо само Гимназију Ораховац са тринаесторо ђака.
У ОШ,, Доситеј Обрадовић,, коју похађа наша Павлина је 43-оје ђака, а у ОШ,, ,,Светозар Марковић,, у Великој Хочи их је 54-оро. Поред њих у ова два места одраста још педесеторо деце од новорођенчади до предшколског узраста. У овој 2022. години су рођене три бебе.
Ако вас бар једном пут нанесе тамо где виноград Божји је дар видећете срећне добре људе каже Гаврина песма, а ја додајем видећете Павлину, њеног брата Петра и њихове вршњаке како играју фудбал испред цркве. За разлику од својих вршњака Павлина се осмелила да каже шта жели и њену жељу су Делије испуниле – срела је свог омиљеног голмана Борјана. А ја ћу вам рећи шта остала деца Ораховца сад желе- желе да имају спортску дворану за дружење и игру… Многи од вас знају да је акција за изградњу спортске сале ,,Божур за децу Ораховца,, лепо протекла и сад чекамо још папири да се среде па да се са изградњом почне…
Деца Ораховца желе и оно што желе сва деца Света: да буду слободна. А наш народ каже да се слобода и песмом призива.
И зато хвала вам још једном што сте ту са нама да уз Павлинину песму призовемо слободу и пошаљемо поруку мира и љубави целоме свету.
Чекамо вас у Ораховцу! Живели!
