Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Оливера Радић: Христос се роди, драга наша Соња

Покушавам цео дан да се понашам хришћански, да не тугујем због твог одласка, али не могу…Јачи је бол од мене и ево покушавам да ти напишем неколико редова, да ти кажем пар речи, јер знам да ћеш их прочитати, знам да ћеш ме чути, знам да је твоја душа међу анђелима, а отуд се све чује и све види.

Веровали смо да ћеш победити и у овој бици, као што си свих ових година била борац. Сви смо веровали, а много нас је којима си значила, којима си била пријатељ, друг, сестра… Знаш, покушала сам да одаберем фотографију која ће најбоље осликати наше пријатељство али свака је другачија и свака је прича за себе… И сад чујем како ми кажеш ,, Ајде Оља, ти се увек сетиш да се сликамо, ја заборавим па ми после жао!”

И кад си била забринута ти ниси престајала да волиш, знам… Памтићу, твоје руке како греју руке мати Теодоре за Видовдан прошле године у Грачаници, и твоје нежне речи док разговараш са њом. И памтићу како грлиш нашу Митру, и како се радујемо у грачаничкој трпезарији док певаш,, Море изгрејала нане, сјајна месечина”… А певале смо заједно у порти Светих Архангела, у нашем сабиралишту, у нашем уточишту у овим тешким годинама рата, изолације, отуђења, бриге, болести, неизвесности… Славе манастирске, припреме, гости, венчања, крштења и ми и Бистрица и молитва…Сабрани са разних страна у нашу малу заједницу заволели смо једни друге… И наши сусрети у Зочишту где си волела да дођеш да се помолиш за твоју децу и за децу коју си лечила, спашавала од разних болести…Пуна, препуна љубави… И нећу никад заборавити твоје пружене руке за загрљај, да прихватиш и моје дете као своје, и пружиш му уточиште кад је то било најпотребније.

Митра Рељић, мати Теодора, Соња Ракочевић, Оливера Радић. Грачаница, Видовдан 2020.

Много је тога, драга моја. Једном ми, у разговору у рече један наш игуман, да смо овде на земљи само у пролазу. Као да смо дошли у неки град, сместили се у хотел на месец, два…годину… ал знамо да нисмо у њему трајно, већ да излазимо једног дана из хотелске собе и идемо даље… идемо тамо где ћемо остати вечно…

Не волим растанке, не волиш их ни ти, нико их не воли! Растанци нам узимају по један део нас, и тугујемо, и плачемо…
Недостајаћеш нам да правимо на хиљаде сендвича за децу у Архангелима, недостајаће ми кафа у вашем дому у Грачаници где си нас увек радо примала, недостајаће нам смејање са ,, женама из екипе”…

,, Оља, набавићу маске, скафандере, визире за Дом здравља у Ораховцу! Донеће неки људи нама, па сам поручила и за вас!” -увек си мислила на нас и волела да дођеш у Ораховац и Велику Хочу… Волела си ти наше Косово и Метохију и жртвовала си свој живот да би помагала нашим људима и деци по свим крајевима… Колико непроспаваних ноћи, дежурстава, месеци у Италији без Димитрија и Симониде, јер си желела да сваком детету пружиш шансу, да му помогнеш.

Оливера Радић, Митра Рељић, Соња Ракочевић. Грачаница, Видовдан 2020.

Е моја Соња, цело Косово и Метохија су ти дом, твој и Живојинов дом… А то што је Господ на Божић одлучио да те поведе у Његове Небеске станове, то је Његов избор, Он зна кога узима, и кад узима…

Летећеш на крилима малих анђела и слушати мелодију са клавира твога Димитрија и песму твоје Симониде… Моћи ћеш да бдиш над твојом децом, са којом си се поносила и на твог животног сапутника Живојина.

,,Ми смо, рођена моја, стари искушеници и ратници!” рекао ми је Живојин кад смо се последњи пут чули…И мораће се носити са искушењима и ратом и у убудуће, и знам да он верује више од нас да ће му сада твоја помоћ стизати са Небеса. Да му Господ да снаге и њему и вашој деци…
И рекла сам да нећу да плачем… Не плачу они који верују! А ја желим да верујем да ћеш увек бити са нама. И бићеш!
Путуј, мирно, спокојно, и чекај нас тамо, где ћемо и ми једног дана доћи кад нас Господ буде позвао.

Праштај на оволиком писању, ал знам да ћеш прочитати и да ће и теби као и мени бити лакше.


Нека те Анђели чувају! Твоја Оља.

Извор: Фејсбук профил Оливере Радић

Став