Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
“Дићи ће се Албанци“
Албанија се крајем 1970-их увелико припремала за кризу у Југославији и време које ће да наступи након одласка југословенског председника Тита са сцене, те нестабилност и сукобе који ће да избију у борби за његово наслеђе. Албанија је, стога, припремала војне планове за инвазију на делове Југославије који су били насељени Албанцима с циљем њиховог припајања територији Албаније. Најтајнија и најозбиљније припремана операција о којој се још увек мало зна, јесте операција “Пробој” настала у јануару 1980. О њој су писали поједини албански, аустријски и руски стручњаци и историчари.
Од друге половине 70-их година XX века, даља судбина Социјалистичке Федеративне Републике Југославије била је у фокусу пажње руководства суседне комунистичке Албаније, због старости председника Југославије, Јосипа Броза Тита и недостатка јасних изгледа како ц́е се земља развијати након његовог одласка. Лидер Албанске партије рада, Енвер Хоџа, сматрао је озбиљном вероватноц́у учешц́а СССР-а и његових савезника у Организацији Варшавског пакта у војним операцијама на Балкану са циљем „врац́ања” СФРЈ у орбиту совјетског утицаја у условима унутрашње политичке кризе на „посттитовску“ фазу њеног развоја. У то време, Енвер Хоџина Албанија била је блиска само с Кином, по чему је била јединствена у Европи, а одбацивала је подједнако амерички капитализам и совјетски комунизам. Хоџина пажња према политици совјетског руководства на Балкану и, посебно у односу на комунистичке земље региона, порасла је у јесен 1976. и у великој мери је била последица интензивирања контаката Москве са Београдом и Букурештом. Посета Леонида Брежњева од 15. – 17. новембра 1976. Југославији, а 22. новембра – Румунији, где је 25. – 26. новембра планиран састанак Политичког консултативног комитета земаља учесница Варшавског пакта, што је Хоџа разматрао не само у контексту спољнополитичке, вец́ и војно-стратешке ситуације у региону.
Посебан акценат он је ставио на утврђивање природе посттитовског периода у развоју Југославије. Хоџа је посебно истакао конфронтацију СССР-а и САД за утицај на ситуацију у Југославији и покушаје две суперсиле да добију подршку одговарајуц́их кланова и група у водец́им круговима Југославије, како је забележено у првом тому његових Сабраних дела. Спремност совјетске стране да пружи економску помоц́ СФРЈ, укључујуц́и и снабдевање оружјем, Хоџа је сматрао стратегијом усмереном на постизање главног циља – стицање контроле над Југославијом. Могуц́ност да СССР и његов најближи савезник у региону – Бугарска – покрену било какве акције унутрашњих политичких снага СФРЈ, усмерене на спровођење овог плана, изазвале су оштро Хоџино незадовољство. У личним белешкама које нису биле намењене за објављивање, он је написао да ц́е „у случају да они (СССР и Бугарска) изазову проливање крви, крв ће изазвати крв, а ми, Албанци, бориц́емо се са њима и победити. Зашто не би отворено рекли нашој браћи, народима Југославије: СССР и Бугарска морају да знају да су Албанци који живе у Југославији наша брац́а на Косову, Македонији, Црној Гори и да су неприкосновени. Сада живе заједно са народима Југославије, али ако неко други дође и заузме Југославију, будите сигурни – диц́и ц́е се Албанци“ [1. Вол. 59. Ф. 368].
До употребе „албанске карте” у време совјетске војне интервенције у унутарјугословенске послове могло би доц́и у изузетном случају, што је, по свему судец́и, разумео и Хоџа. Тема албанске националне мањине у СФРЈ у овом случају добија карактер озбиљног фактора директно везаног за одбрамбену политику хоџистичког режима. У јесен 1976. године, Енвер Хоџа се озбиљно бавио овим питањем и на међународном плану, током разговора са страним политичким и јавним личностима које су долазиле у Албанију.
Током преговора помињао је разговоре са Јосипом Брозом Титом 1946. године, када је с њим разговарао о потреби припајања Косова и низа других места са компактним албанским становништвом, Албанији. [1. Вол. 59. Ф. 397].
За СССР „албански фактор“ је такође имао велики значај не само у регионалном, вец́ и у ширем, европском контексту. Апарат ЦК КПСС је помно пратио ситуацију у „албанском сектору“ међународног комунизма уз помоћ совјетске обавештајне службе. Тако је 17. фебруара 1977, заменик начелника Прве главне управе КГБ СССР-а, Јевгениј Шишкин, послао анализу „Погледи Запада о различитим аспектима унутрашње политичке ситуације и спољне политике Албаније после ВИИ конгреса албанске партије рада“припадницима совјетске обавештајне службе у иностранству. Конкретно, писало је: “Спољнополитички курс АПР након 7. конгреса (1-7. новембар 1976.) и даље је антисовјетски и прокинески”.
Посебан Хоџин интерес били су однос и распоред снага у југословенском руководству и изгледи за развој ситуације у Југославији у блиској будуц́ности. Првобитно, прогноза коју је он дао почетком децембра 1977. године, заснивала се на чврстом уверењу да ц́е после Титове смрти почети период дуге дестабилизације земља [1. Вол. 62. Ф. 22]. СССР и САД ц́е покушати да преузму контролу над земљом. Према овом сценарију, “за сваку од две велике војне групе у Европи, поседовање Југославије значи јачање стратешке позиције у односу на супротну страну. Ако НАТО изгуби утицај у Југославији, онда ц́е Совјетски Савез имати користи, раскида се веза Грчке и НАТО, ствара претњу Аустрији, добија пролаз у Италију, доминира Јадраном и Медитераном.Тако НАТО трпи велике стратешке губитке. Али хоц́е ли амерички империјализам то дозволити? Мислим да је мало вероватно. Да ли ц́е се амерички империјализам борити против Совјетског Савеза ако забија канџе дубоко у Југославију или је војно заузима? Мислим да НАТО нец́е седети скрштених руку док не дође до великог пожара, почец́е заоштравање борбе економским и политичким методама које имају спремне за Југославију. Смрт Тита ц́е нам створити главобољу“, записао је Хоџа. За Албанију је било важно да се заштити од могуц́их последица унутрашње политичке нестабилности у Југославији, за шта је било неопходно да има нормалне односе са Грчком, на чији део територије, према Хоџи, може полагати право “југословенска република Македонија” са подршком СССР-а и Бугарске, у јачању положаја у Егејском региону, за које су, како је веровао шеф АПР, биле заинтересоване и Москва и Софија. Обележје ове прогнозе од претходних из прве половине седамдесетих година била је посебна пажња њеног аутора на албански фактор.
Од посебног значаја за оно што се дешавало било је нагло заоштравање односа Тиране и Пекинга, као и још једна компликација албанско-југословенских односа. Друга особа у хијерархији комунистичке номенклатуре Албанији, премијер и министар одбране Мехмед Шеху, истовремено се супротстављао и НР Кини и суседној Југославији. Он је оптужио власти Југославије за прогон Албанаца. Овакви поступци су у самој Југославији и ван њених граница доживљавани као подршка албанском иредентизму, посебно на Косову. Истовремено, Шеху је отворено оптужио руководство Кине за заверу за рушење албанског партијског и државног врха.
У новембру 1977. године, шеф Министарства унутрашњих послова, Хазбију, сачинио је према Хоџином наређењу документ у којем је детаљно анализирана ситуација на Косову и могуц́ности за решавање овог проблема. У овом тајном материјалу влада Албаније подржала идеју уједињења Албанаца и дала прогнозу развоја ситуације у СФРЈ после Титове смрти. У документу је, посебно, стајало да смо “ми (Албанија ) свим силама подржавали Косоваре, колико су то дозвољавале могуц́ности развоја ситуације. И били смо за то да се уједине са Албанијом, јер би се тиме осигурало национално јединство“. У документу, такође се наводи да су „стране снаге, САД и СССР веома активне на Косову“ у контексту планова ових држава, „доминантних у Југославији“. Главни акценат у раду на „косовском правцу“ у материјалу који је изнео Хазбиу стављен је на пропагандне и културне догађаје који помажу јачању националних осец́ања Албанаца. Документом је такође постављен задатак да се припреми војни план у случају ванредне ситуације и да се за то проучи терен, способности људских ресурса албанског становништва, као и да се изради оперативни план који предвиђа неколико сценарија.
Током расправе о овом документу, Енвер Хоџа је навео да је „питање Косова од великог значаја за слободу Албаније; Косово је велика снага за одбрану Албаније, снага која служи јачању Албаније на Балкану и у Европи.” С тим у вези, захтевао је да се на Косову не штеде средства и труд, јер ц́е се, по његовом мишљењу, “исплатити у будуц́ности”.
Хоџино деловање на спољнополитичким питањима такође је прац́ено још једном актуелизовањем косовске теме, али у ширем облику, изречене у вези са предстојец́им прославама поводом 100-годишњице Призренске лиге. У ствари, ова тема је била развој његових теза, које се односе на децембар 1977. Оне су представљене у дневничким записима и посвец́ени су размишљањима о ситуацији „после Тита“.
Хоџино промовисање идеје јединства Албанаца на првом месту и позивање на ситуацију са албанским становништвом Југославије, догађало се у позадини јачања сецесионистичких пројеката и идеја националног покрета косовских Албанаца. Хоџа је организовао 12. јуна 1978. у Тирани посебну свечану конференцију посвец́ену 100. годишњици Призренске лиге, а уочи XИ конгреса Савеза комуниста Југославије (СКЈ), одржаног 20. – 23. јуна 1978. у Београду. На Хоџином јубилеју, тема националног ослобођења Албанаца који живе у СФРЈ, како је нагласио Хоџа, “на сопственој територији”, претворила се у важан елемент спољне политике Тиране. Ова тема би, процењивано је, под одређеним околностима, могла добити војно-политички карактер.
(Наставиће се…)
