Често ме људи питају да ли се и коме исповиједају свештеници.
Одговор је једноставан: исповиједају се другим свештеницима. Обично је уређено да се свештеници обавезно исповиједају на „братским састанцима“(вечерас је у храму св. Саве у Фочи братски састанак србињског архијерејског намјесништва, наш исповједник је и иначе свештеник код кога се најчешће исповједам, прота Милорад Новаковић).
Наравно, и свештеници имају потребу да се исповиједају не само када се то „мора“, већ и по потреби духовној.
Често чујем и питање: па како је Вама, оче, када се исповједате?
Ух, да кажем одмах: није лако. Можда једино што немам ону сумњичавост, коју многи на жалост имају, према свештеничкој повјерљивости. Све остало је исто. Стоји ми кнедла и облива ме зној кад се сјетим шта све треба да кажем пред Христом и свештеником. Сличан осјећај као када смо се спремали да пливамо у хладној Ћехотини. Није лако. Опет се надаш да нећеш у леду остати заувијек. И мораш да стиснеш петљу.
Како је онда могуће да и такав свештеник, попут мене, исповједа друге људе?
То је сложено питање, али бих поједноставио: по нужности службе. По правилу, само старији и искусни свештеници би требало да буду исповједници. Код нас се по потреби парохијског живота усталило да млађи свештеници исповједају, а понегдје, на жалост, да само читају разрјешну молитву. Ја је не читам, али, мада ме исповиједање врло често потресе и нисам сигуран колико сам добар исповједник, остаје чињеница да сам, стицајем околности на које нисам сам утицао, тренутно један од старијих свештеника у Фочи (најстарији фочански свештеници у активној служби, о. Александар Видаковић и о. Ненад Тупеша су рођени седамдесетих година ХХ вијека, ја сам 1983.годиште). Дакле: по нужности сам и исповједник, по лошем избору између младог исповједника или никаквог.
Дакле: љекар се, ипак, не лијечи сам. И њему је потребна горка терапија без које нема оздрављења.
