Зашто се Српска празни?
Зато што људи који је од 1995. наовамо воде нису схватили њену суштину. Додуше, ако им је у одбрану: нису схватили суштину било које државе. Али то је у случају односа српске политичке елите у Српској и државности Уганде теоријски проблем. У Српској је то животни проблем.
Упитајте било ког студента политичких наука у Српској шта је држава. Чућете све могуће одговоре из политичких наука и права којима се описује репресивна моћ државе (шмитовски „монопол моћи“, описи „становништво, територија, власт“ и сл).
Никоме одавно ни не пада на памет, рецимо, бар хегеловско одређење државе као највишег облика моралног дјеловања.
Ако и неког приупиташ – шта би то требало да значи, млади човјек ће те погледати „бело“: неко у невјерици, неко са отвореним цинизмом – држава је код нас све осим „највећи облик моралног дјеловања“. Каквог моралног дјеловања у друштву у коме пола студената друштвених наука жели да постане неки облик политичара, а политичари желе да буду да би и сами могли да тендерском магијом претварају опште добро у своју прћију.
Остаје онда да је „држава“ – моћ репресије и ништа друго. Једном ријечу: полиција. И онда испаде да државе подједнако има у најзабаченијем селу колико и у Бањој Луци. Или је ни тамо нема?
Држава није репресија већ начин на који људи живе, πολιτεία, од заједнице људи – πόλις.
Зато љубави ка држави има само колико има способности да се од свога начини свеопште. Од свога времена, труда, талента, живота.
Државе има само толико колико има способности да се народ организује као завјетна заједница истих идеала и заједничких циљева.
Можда нам се чини да су највећи непријатељи они споља. Али сваки покрадени тендер – трактор је који оре наша војничка гробља.
