Спустили смо се о. Давид и ја тог јутра са брда на ком се налази рудничка црква на админисративни прелаз, да нађемо превоз до Краљева, за мене. Полицајац, комшија, зауставио је комби ауторитетом плаве униформе.
„Биће ти фино са овим људима. Горанци су.“
И заиста: слушам њихов дивни говор. Идемо путем уз Ибар. Гледам лијево у Ушћу, према Студеници. Гледам Маглич.
У Краљеву тражим да купим Новости: уз њих треба да дође Еково „Име руже“, једна од мојих најомиљенијих књига.
– Имате ли Новости?
– Немам, све отишло. Касно тражиш и нема књиге за све.
Часова је десет ујутро.
– Имате ли Новости?
– Немам, бре, али није добро. Кренули да пале и ломе све. Јавља ми рођак у Грачаници да је лоше.
– Ко ломи? Ко пали?
– Шиптари. Све наше.
Нисам ни стигао да запитам за књигу. Тражим кафић да чујем вијести. Још нико ништа не јавља.
Вратити се или остати?
Шта се дешава? Дне је 17.3.2004. Немогуће да се нешто ломи, да горе манастири који нису опатије.
Контузован тражим превоз за Ужице. Шта се дешава?
У Ужицу сазнајем да не могу назад на Косово и Метохију. Да горе манастири и цркве. Да је ђаво заиста одавно спалио онај дио Аристотелове Поетике који говори о смијеху. Да је библиотека, као метафора савјести и сјећања, стварног и небивалог, одавно изгорјела код оних који данас штите српске манастире. Гареж хришћанства гледа како горе светиње.
Свијет се и данас пита гдје се дела комедијска поетика. Макар је никад не било, траженија је од страдања једног стварног народа.
Нашао сам касније Ека.
Еко никад није нашао Љевишку, чини ми се.
