Прочитао сам протеклих дана безброј паметних, мање паметних, сасвим неумних, ангажованих, објективних, пријемчивих и стручних анализа глобалне слике конфликта, локалне слике рата у Украјини, могућих сценарија овдје.
И ништа нисам паметнији јер ми се чини да основне премисе нико не може да ријеши. И зато се свима намеће неки ћорсокак: сви аналитичари су јаки у објашњењу узорка и посљедица тек када прихвате да је људска природа онаква каквом је Мегалополис нормативизује.
Шта то значи?
Једноставно је: сви рачунају да је непрекидна потреба за експанзијом „Запада“ саморазумљива. И можемо до сутра причати о кругу мултинационалних компанија које производе и прόизводе којима засићују становника Мегалополиса али и додатну потребу за новим производима (дакле: Мегалополис производи и похлепу, незаситљиву, и привремени осјећај засићења. )
Ипак, и онај на врху и на дну Мегалополиса имају исту животну анти-метафизику: похлепу са другим производима, идејама као производима, људским тијелима као производима. Како је једини начин да се круг никад заситљиве потребе за засићењем настави – колонијално отимање, тј неки облик културног, економског и политичког колонијализма, „Запад“ тј Мегалополис не може да се не шири. Он је експанзионистичка (анти)религија јер не може да остави ниједан кутак земље изван своје моћи.
То је постулат. Он значи да – за разлику од појединих гласова о томе да се „морао наћи неки начин коегзистенције између политичког Запада и осталих“ – то напросто није могуће јер је природа Мегалополиса који се користи политичким Западом таква да не постоји тачка у којој купохоличар не иде на Амазон, алкохоличар по сљедећу дозу, нимфоман у сљедећу постељу, „Запад“ у сљедећу колонију.
Дакле: ако постоје аналогије са ранијим поретцима, онда је могућност умирења и избјегавања конфликта заиста на нивоу могућности да се централне силе „уразуме“ и нађу други начин задовољења својих интереса од рата или да Тројни пакт одједном сачека да технолошка супериорност доведе до привлачења свих и свега Јапану, Њемачкој и Италији. Експанзионистичке силе су можда данас диверзификовале своје фронтове, али оне никад нису одустале од војног и политичког – да јесу, Украјина, па и Русија, као и Србија, квалификовале би се својим шопинг моловима и глађу за „левискама“ да припадају том свијету, без иједног страног нуклеарног лансера на својој терирорији.
Али Мегалополис је асиметричан: то што ви мислите да припадате њему, не одређује његов начин на који он дожиивљава вас. За „Запад“ је зато лијепо што носимо мартинке, али то не замјењује потребу да он ту остави и коју дивизију и да преуреди наше друштво тако да оно буде пост-етичко.
И овдје долазимо до другог проблема на који не налазимо одговор код мислилаца отпора Мегалополису: на који начин учинити да се отпор политичког карактера, па и војног, преложи, преметне у отпор идентитетског карактера, ако су идеали Русије, Кине, српског народа – омеђени културним вазалством Мегалополису?
Ако и ми дијелимо исту глад, ако је хиперсексуализована стварност која нас биолошки троши и засићује, потрошачка грозница и етичка декаденција – мјера и наших држава и народа – у чему је смисао политичког отпора? Нисмо ли ми онда само побуњена провинција Мегалополиса, људи незадовољни расподјелом, а не стварношћу?
И зато: ма колико било и само премрежено формама Мегалополиса, ма колико неки од његових андроида и сами учествовали у симулакруму, Православље је остало још једино кадро да буде не „идејна основа“ неке „евроазијске парадигме“ (јер Евроазија нам говори понешто о географији, али Русија неће наставити да живи увозом Азије већ повратком у Русь. Она може да нађе компромис са Чеченима, али њен проблем јесте што русских нестаје – увоз становништва из Азије само је варијација на колонијалне одговоре Мегалополиса).
И зато је данас немогућ дијалектички интегрализам комунизма – који је код Срба и Руса извршио апсолутно исти задатак који је конзумеристички капитализам урадио код Хелена (учинио нас идејно слабим и биолошки невиталним) и православног завјетног предања. У најбољем случају можемо оставити пасивно преживљавање симболике у њеном историјском хронотопу – у сјећањима на побједу 1941.ход Руса или у јасно освјешћеном одмаку од СФРЈ и ЈНА код нас, без потребе за сатирањем, али са јасним прогоном двије сатанистичке мумије из Москве и Београда. До тада: ми гинемо на фронтовима док ларве нашег труљења чува иста та војска.
Ми, на жалост, немамо политичку елиту која није становник Мегалополиса, чији идеали и животна стремљења нису изван свијета неутаживе жеље за посједовањем. Зато је њој рационално несавладива једначина овај контраст између њихових координата и тог момента отпора који – уз сву колонизацију коју смо прошли у ХХ вијеку – и даље живи у обичном човјеку.
Не постане ли тај отпор ствар свакодневице, не претворимо ли га у помоћ и солидарност, нећемо преживјети.
Парадоксално: али моја дјечија сјећања на Отаџбински рат у Српској, када се јело код кога се затекло, спавало и гријало код кога се могло, када се страдало и надало казују ми да са нама није све готово.
