Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Отац Иларион: Бог се јавља у једноставности и миру

Игуман манастира Драганац за П-портал говори о Божићу, вјери и православним обичајима на Косову и Метохији.

Игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, отац Иларион, свјетовног имена Растко Лупуловић, почетком 1990-их дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и већ са 22 године био је добитник два престижна казалишна признања, Стеријине награде и награде “Зоран Радмиловић”. А онда је с пријатељем, глумцем Ненадом Јездићем, посјетио манастир Дечани и, како је касније рекао, свој живот је рачунао до тада и од тада. Двадесет пет година касније разговарамо с игуманом Иларионом о православном Божићу на Косову и Метохији, о обичајима, али и тегобама, вјери и надама православних кршћана на овом никада мирном подручју.

Како православни кршћани на Косову и Метохији прослављају Божић?

Период пред Божић обележен је припремом за својеврсни празник детета зато што се, према хришћанском предању и Светом писму, оваплоћени Бог, у овом свету јавља као дете. На Косову и Метохији доста тога што је везано уз прославу Божића на одређени начин је детиње: пуно је живописних обичаја који су везани уз игру, а који највероватније сежу дубоко у древност. Прастари обичај поштовања храстовог дрвета у којем се чува снага сунца, а које нам у зимским месецима доноси топлоту, налазимо не само међу Словенима него и међу другим европским народима. Уношењем бадњака у кућу, на христијанизовани начин се одаје почаст животу који је похрањен у дрвету, односно Богу који се сјединио са земљом, дрветом, читавом природом и ушао у пећину нашега постојања, у наш дом, да би нас загрејао. Чувају се и препознатљиви обичаји везани уз одлазак у шуму, када се сече бадњак и ломи чесница, посебно за ту прилику припремљена погача, уз појање празничних тропара.

Дубока древност

Божић се назива најрадоснијим кршћанским празником – како то изгледа на Косову и Метохији?

Извор радости хришћана произлази из трепетног очекивања Васкрслог Спаситеља чији је коначни долазак наговештен већ Његовим рођењем. Сећајући се онога што се, ради нас, збило, као и онога што треба да се догоди, вером се узносимо у област вечне садашњости. Дом се припрема за дочек Госта: као у игроказу, по кући се разноси слама, сеју се ораси и бомбоне да би их деца нашла по угловима соба, кити се бадње дрво, певају се песме. Очекивани нам долази и у лику положајника, односно онога који нам први уђе у кућу на божићно јутро. Он налаже ватру на огњишту желећи домаћинству, кроз пригодну риму, изговорену према тренутној инспирацији, Божији благослов, мир, љубав, срећу и напредак. Атмосфера игре и импровизације нас, кроз наслеђене архаичне мотиве, из којих провејава дубока древност, води од првобитне људске заједнице до краја историје и уласка у незалазни дан Христовог царства. Многи обичаји на Косову и Метохији су настали на основу обреда које су верници виђали у Цркви па су их прилагодили околностима домаће молитве у временима када није било довољно свештеника и када је кретање, као уосталом и данас, било ограничено, а неретко и опасно, па су се људи довијали како да очувају нит литургијског предања. Када ова светска пошаст прође, можда ћемо бити свеснији колики су дар и привилегија наша литургијска сабрања од чије благодатне силе заједништва са Богом зависи читав свет.

Како су такви одушевљени, готово дјетињи вјерски осјећаји могући међу народом који је искусио патњу, избјеглиштво и тешке егзистенцијалне недаће?

Силину вере у коначну победу добра, без обзира на све муке и искушења, на Косову и Метохији народ лаконски изражава кроз синтагме “слатки Бог”, “слатка црква”, што сам увек разумевао на начин да и онда када су сви параметри у животу јако лоши, и даље се не одустаје од вере у Јеванђеље, вере у то да је све добро и да ће добро бити. Овај изворни јеванђелски став органски се преноси са покољења на покољење. Од народа учимо да, каква год драма да се одвија, све је у основи добро те нема простора за патетику и самосажаљевање. То ми се урезало у срце када сам се, годину дана после окончања сукоба на Косову и Метохији, срео са старцима и старицама, повратницима у село Осојане у општини Исток, сабраних око заједничког казана на голој земљи испод УНХЦР-овог шатора. Питао сам их како су, а одговорено ми је ведро уз осмех: “Добро је, а биће још и боље.” Себе овим често подсећам на то да, као хришћанин, немам права другачије да одговорим када ме питају како сам.

Како изгледа вјерски живот кршћана на Косову и Метохији данас, нарочито у ситуацији изолираности и свјетске епидемије?

Духовни живот хришћана неодвојив је од наше свакодневице. Молитва је непрекидни вапај Богу и стални напор да се до њега допре, да му, заправо, дозволимо да Он допре до нас и то јављајући нам се, најчешће преко ближњега. “Како можеш волети Бога кога ниси видео, ако не волиш брата кога видиш?” пита се апостол Јован сведочећи веру у Бога који је примио тело: “Што видесмо, што сагледасмо, што руке наше опипаше јављамо вам!” Потребу да се “додирне Бог”, са којим се на светој литургији сједињујемо и духовно и душевно и телесно, у ова смутна времена изолације и дистанцирања, овдашњи верни народ пројављује на чудесан начин: људи дођу и уз молитву пољубе врата цркве. Отуда, можда, и она изрека: “Дошао је и пољубио врата.” Рече ми један пријатељ, неки дан, да је имао потребу само да “загрли цркву” и да је осетио изузетну лепоту, милину, благодатну силу која је похрањена у камену, исту ону која исијава из дрвета на Бадње вече.

У чему је тајна једноставности кршћанског живота?

Једно од искустава које сам имао у Светој земљи пре неколико година било је управо то: да се иза обичности свакодневице крије Божија сила. У Светој земљи сам увидео да се и у најскромнијем селу, било где у свету, на Косову и Метохији посебно, чува благослов Свете земље. Треба, парадоксално, да одете на поклоњење у Свету земљу да бисте дубоко увидели да та иста светост постоји и у вашој парохији. То нас учи да не треба да тежимо имагинарној срећи која је негде далеко, у иностранству, на другом континенту, у будућности, него је она ту, у нашем срцу, у љубави према ближњима и у продубљивању односа са Богом. Изузетно важна и вечно актуелна је поука скромне витлејемске пећине и њених јасала: у једноставности и у миру се Бог јавља. Не у ужурбаној вреви, не у немирној врцавости нашег разума који увек тражи нову сензацију. Нестрпљивост и немире треба да укротимо у себи, да бисмо, у дубини свога бића, искусили живот на небесима. “Гле царство небеско, унутра је, у вама”, говори Господ. Нови завет нам преноси амбијент непосредности, скромности, једноставног и наизглед обичног народа, неоптерећеног углађеношћу и етикецијом. Непроцењиво духовно благо, које исијава из убогости и једноставности, много пута сам добио на дар од народа Косовског поморавља.

Не треба да тежимо имагинарној срећи која је негде далеко, у иностранству, на другом континенту, у будућности, него је она ту, у нашем срцу, у љубави према ближњима и у продубљивању односа са Богом. Нестрпљивост и немире треба да укротимо у себи, да бисмо, у дубини свога бића, искусили живот на небесима

Како живи манастир Драганац из дана у дан?

Предање везује име нашег манастира за Драгану, ћерку кнеза Лазара, чије се родно место, Прилепац, налази у близини. Недалеко од нас се налази Ново Брдо, један од најзначајнијих средњовековних европских, рударских центара. Манастир Драганац је увек био и остао место сусрета, чак и у временима када није било у њему монаха. Верни народ је премошћивао тај јаз, окупљао се на средњовековним темељима Цркве, која је тек у деветнаестом веку обновљена. Уз молитву се ломио хлеб, певало се и играло у колу. Манастир је увек био место утехе, духовног и телесног исцељења. Последњих година број монаха и искушеника се увећао те нас је сада више од десет. Трудимо се, колико је то у нашој моћи, да будемо гостопримљиви, да би народ осећао да је добродошао. Основно искуство које би људи требало да понесу из цркве јесте да је то заиста Очев дом, у коме смо радосни и безбрижни као деца у родитељском крилу. Потребно је да покажемо мало добре воље, да отворимо цркву, да поздравимо народ, поразговарамо са њим, да се заједно помолимо – да би се добило троструко више захвалности и љубави са њихове стране. Један од благослова који је наш народ примио од Светога Саве је тај да су међе простора на којима смо вековима присутни обележене не дворцима и утврђењима, већ црквама и манастирима, чудесним светињама, предивним и јединственим, међу којима значајно место заузима манастир Драганац.

Манастир Драганац је увек био и остао место сусрета, чак и у временима када није било у њему монаха. Последњих година број монаха и искушеника се увећао те нас је сада више од десет. Трудимо се да будемо гостопримљиви, да би народ осећао да је добродошао

Надахњује нас чињеница да наша Епархија рашко-призренска, духовно предвођена епископом Теодосијем, данас у врло сложеним околностима, парадоксално, доживљава препород: од Богословије “Светих Кирила и Методија” у Призрену до парохија и манастира који живе све пунијим литургијским животом. Можемо да захваљујемо Богу што живимо у ова времена различитих изазова, али и надахнућа. Околности у којима живимо нас непрекидно упућују на централну поруку Косовског завета: “Земаљско је за малена царство, а небеско царство, које заједно градимо у слободи и љубави је довека.” Велика је привилегија да служите Богу као монах или свештеник на Косову и Метохији.

Чувари предања
Како гледате на кршћанство као духовну мисао у сувременом свијету?

Хришћанство није пуко морализирање или тек лепо понашање. Живот у Христу је динамично трагање и драма хватања “укоштац” са Богом, одакле следи радикална промена наших ставова, након чега се улази у једну сасвим нову реалност. Целокупна историја нашег народа сведочи о динамици у којој је било пуно падова и жестоких промашаја, али где се види да и даље, као народ, не одустајемо од Косовског завета и не губимо веру да ће, на крају, све да буде добро. Веома је битно, са друге стране, да наша проповед не буде намењена само националном клубу него да порука мира, коју шаљемо, буде универзална и разумљива. У супротном губимо изворни хришћански идентитет. Православни исток чува изворни принцип управљања Црквом без васељенског административног центра, што може, понекад, да доведе до тога да губимо из вида њену универзалну, католич(анс)ку, саборну природу, што опет може да резултира тиме да наш етнички идентитет или “национално питање” постану важнији од нашег изворног хришћанског, литургијског идентитета. И онда долази до инверзије Косовског завета, када уместо универзалне, вечне хришћанске поруке, која не познају границе међу народима, бирамо овоземаљску логику борећи се за националне и политичке циљеве. Борба против различитих идола непрестано траје у свакоме од нас.

Веома је битно да наша проповед не буде намењена само националном клубу него да порука мира, коју шаљемо, буде универзална и разумљива. У супротном губимо изворни хришћански идентитет

Веома је значајно, сматрам, да наш епископ Теодосије, заједно са оцем Савом, игуманом манастира Високи Дечани и осталим клирицима и лаицима наше епархије, ствара духовни амбијент у коме се чува предање и брани истина, али на такав начин да је наша порука упућена свим људима добре воље. То препознају многи људи са Запада које сматрамо искреним пријатељима, а немали број њих је “примио православље”. У манастиру Драганац смо, протеклих година, омогућили да се организује међународни волонтерски камп који чине, углавном, студенти из целог света, а који су нам помагали око припремања манастирске славе. У том кампу било је и хришћана и муслимана, Срба и Албанаца, Француза и Турака, Американаца и Шпанаца, Чеха и Италијана, као и Хрвата. Са свима смо остварили дивно пријатељство и још увек се са радошћу срећемо.

Напустили сте свјетовни живот јер вам се он, како сте рекли, учинио недовољно испуњен. Како се данас може борити против свих јефтиних, збуњујућих и заглушујућих манифестација тог живота?

Наш народ води велику борбу, на више нивоа, за опстанак на Косову и Метохији: од најдубље духовне борбе против зла, егоизма и отуђености сваке врсте, па све до борбе за остварење својих грађанских права у крајње специфичном политичком контексту. Посебно радује борба нашег народа лепотом и културом против некада крајње бизарне стварности пуне неистина, сензација и агресије. Села, у која је српски живаљ потиснут из градова, на чудесан начин се урбанизују. Овај крајње занимљив феномен спаја добре особине града и села, па сада у селима око Гњилана, Витине или Косовске Каменице имате врло активне српске заједнице: културно-уметничка друштва, музичке школе, радио и ТВ станице. Дом културе у Грачаници својим репертоаром може да буде конкурент многим престоничким позоришним и филмским сценама. Укратко, можемо да кажемо, заједно са песником, да се данас на Косову и Метохији “домовина брани лепотом, и чашћу и знањем. Домовина се брани животом и лепим васпитањем”.

Извор: п-портал.нет

Фото: Видео принт

Став