Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Отац Сава Јањић: Метохија – израз културног наслеђа, не „територијалних претензија“

Пратећи дискусију о схватању значења имена „Метохије“, посебно кроз недавне текстове Петра Ристановића и Агона Маљићија, осетио сам потребу да сагледам ово питање у ширем контексту положаја српске православне баштине на овом простору, јер реч Метохија и њено историјско значење није производ новије историје, већ је део једне вишевековне културне и духовне традиције, која се неправедно нашла на мети политичких обрачуна и медијских манипулација. То се најбоље може видети по недавној реакцији министарства спољних послова Косова на књигу „Хришћанска баштина на Косову и Метохији“ (Цхристиан Херитаге ин Косово анд Метохија) у издању куће Себастиан Пресс из САД, која је без икакве основе и правдања проглашена за “шовинистичку књигу“, која наводно пропагира „етничко чишћење и територијалне претензије“ (видети твит министарке Мелизе Харадинај од 16. јула).

Након завршетка оружаног сукоба на Косову и Метохији, преостали Срби, и посебно Српска православна црква, суочили су се са систематским уништавањем православне духовне и културне баштине. Ова кампања коју су предводили припадници ОВК имала је јасан циљ да се избришу трагови српског историјског и духовног наслеђа од раног Средњег века до данас.

У том процесу који је кулминирао, али не и потпуно стао, организованим насиљем у марту 2004. године, уништене су или тешко оштећене, и поред присуства десетина хиљада припадника међународних мировних снага, 142 српске православне цркве (са околним објектима), од којих су неке били бисери средњовековне црквене уметности, а храм Богородице Љевишке из 14. века и споменик светске културне баштине УНЕСЦО. Поред тога, у овом периоду оскрнављено је најмање 342 гробаља (по извештају ОЕБС-а из 2011. год) на просторима одакле су Срби били принуђени да се иселе након оружаног сукоба 1999. године. Украдено је мноштво икона, књига и других вредних предмета из опустошених цркава. Сличан преседан насиља ван ратног сукоба у новијој историји Европе може се можда једино наћи у погрому
над цариградским православним хришћанима у септембру 1955. и у насиљу турских снага приликом инвазије на Северни Кипар 1974. године.

Наравно да не можемо игнорисати чињеницу да су на десетине џамија такође уништене или оштећене на Косову од стране паравојних јединица Милошевићевог режима, у време оружаних сукоба 1999. године, што с правом заслужује осуду и због чега су, поред оптужби за ратне злочине, неке од водећих личности из тадашњег руководства Србије већ одговарале пред Међународним судом правде.

Иако је сваки злочин и вандализам морално неприхватљив, овде ипак указујем на посебну тежину читавог низа послератних насиља, јер су они извршени у време међународног мира и поред бројног присуства међународних мировних снага предвођених НАТО снагама и цивилне мисије УН. Културна баштина је често страдала у ратовима, а на овим просторима, нарочито у време Другог св. рата. Међутим, организованог уништавања џамија или цркава након завршетка рата у Хрватској и Босни и Херцеговини 1995. није било. Однос према културној и верској баштини СПЦ на Косову је у том погледу историјски изузетак и представља нечастан пример у историји мировних мисија. Нажалост, до данас је само један део наше уништене баштине обновљен.

Наратив у албанској јавности на Косову којим се правда послератно насиље по много чему неодољиво указује на својеврсну колективну крвну освету над Србима и свим оним што су они вековима стварали.

Неретко се у косовској јавности говори о „оправданој освети“ за злочине Милошевићевог режима, чиме се морална одговорност за послератне злочине минимализује, своди на изоловане случајеве или чак негира. Ни најмање не намеравам да поредим страдање албанских цивила у време рата, које сам лично више пута осудио, са ратним и послератним страдањем Срба и других, већ да укажем на универзални морални принцип да не постоје неоправдани и оправдани злочини. Посебна оптерећеност српским именом „Метохија“, као, уосталом, и многим другим топонимима српског или шире словенског порекла, понајбоље потврђује да између прогона Срба након рата 1999., уништавања њиховог културног наслеђа и постојеће хистерије око имена Метохије постоји органска веза и да се српска баштина, језик и култура колективно доживљавају као нешто што представља опасност за албанско друштво на Косову. То се може видети по многим примерима прецртаних или албанизованих српских назива градова и села и поред тога што је српски равноправно са албанским званични језик на Косову.

Из текста Агона Маљићија могли смо да се упознамо са ставом који, на велику жалост, преовлађује међу косовским Албанцима, па чак и онима који нису, искрено се надам, поборници екстремног национализма. У изношењу свога става он је био искрен и ценим што га је јавно изнео у једном српском медију, иако се никако не могу сложити са њим, јер суштински не почива на логичким и морално прихватљивим аргументима.

Занимљиво је да реч метохија није српског, већ грчког порекла (μετόχιον/метоцхион, множина μετόχια/метоцхиа) и да се од почетка Средњег века користи за манастирска имања, властелинства. Ова реч се помиње у читавом низу, како византијских повеља на грчком говорном простору Балкана, тако и у повељама средњовековних српских владара, посебно на овим просторима.

Ова чињеница објективним историчарима и лингвистима у свету никада није била спорна. Термин „метох“ се користио, такође у Средњем веку, да означи и власништво манастира над једним или више села, црквом или шумом. У документима је присутан и термин „метохијски човек“, за људе који живе на манастирским имањима. За целокупно манастирско имање чешће се користи облик у множини – метохија. Тако се Дечанско властелинство у повељама назива метохијом, помиње и метохија Светих арханђела или Призренска метохија, која се односи на властелинство саборног храма призренских епископа – Богородице Љевишке. Хиландарска имања су била подељена у групе које су се такође називале метохијама. Тако су, на пример, села источно од Пећи чинила Крушевску метохију, а села у призренској равници Хочку метохију са седиштем у Великој Хочи. Богородица Хвостанска код Пећи (данас у рушевинама) имала је своју метохију у Хвосну (простору око данашње Пећи и Истока).

Отуда се у црквеној употреби развила пракса да се шири простор од Пећи до Призрена географски назива „Метохија“, управо због бројних манастирских метоха или метохија, које су се овде налазиле у средњем веку (посебно у периоду од 12. века до коначног пада под Османску царевину средином 15. века). Манастирске метохије, као нпр. Дечанска (чије се међе детаљно помињу у Дечанској оснивачкој повељи Св. Краља Стефана Дечанског 1330.год, протезала се чак и на просторе данашње северне Албаније (до реке Валбоне) и простор око Плавског језера у Црној Гори.

Ипак, израз “метохија” тада није имао политичку конотацију која му се данас даје нити у сећању на ту прошлост Црква показује икакве територијалне или политичке претензије да обнови своја феудална имања. У српској народној и црквеној употреби реч Метохија остала је да означава западни део простора који се данас зове Косово (који косовски Албанци често зову Дукађин), док је Косовом у ужем смислу код Срба увек сматрана централна равница од Митровице према данашњој граници са С. Македонијом.

Бројни трагови о „метохијама“ постоје у дубровачким и венецијанским архивима, с обзиром на интензивну комуникацију са српским владарима. Јован Кастриот (Гјон Кастриоти), отац чувеног Скендербега, као православни хришћанин и угледан властелин са простора данашње Албаније, богато је даривао метосима (земљишним поседима) српски манастир Хиландар на Светој Гори 1426. године, а потом је у Хиландару откупио пирг (кулу) Светог Ђорђа уз повељу на српском језику 1430. год., а свог другог сина Репоша дао да се замонаши у Хиландару. И Репош и његов отац Јован (Гјон, под монашким именом Јоаким) упокојили су се као хиландарски монаси где и данас почивају, како сведоче светогорски архиви.

Жалосно је да је пропуштена важна историјска прилика да Ђорђе Кастриот (Гјергј Кастриоти), син поменутог Јована, који са мајком Војиславом, браћом Станишом и Репошем и сестрама Маром, Јеленом, Ангелином, Влајком и Мамицом, има све предуслове да буде спона Албанаца и Срба и симбол њиховог помирења, у албанској историографији бива проглашен као симбол искључиво албанске традиције или чак антагонизма према Србима. Једнострано сагледавање историје неретко доводи до парадоксалних обрта.

Друга личност која нас посебно повезује је деспотица Ангелина (1440 – 1520), супруга последњег српског деспота Стефана Слепог, из породице Аријанита, која је у црквеној и народној традицији српског народа упамћена као „мајка Ангелина“ и поштује се као светитељка. Ове историјске личности показују да Срби и Албанци нису увек гледали једни на друге као непријатеље, него су чак били у блиским родбинским везама и као једноверна браћа делили тешку судбину пре и у току османских похода на Балкан.

Данас преовлађујућа теза међу знатним делом косовских Албанаца јесте да је реч „Метохија“ нешто што их подсећа, како Маљићи каже, „на колонијалну управу“ у време „српске власти“. То неодољиво асоцира на исту „логику“ оних Срба који су без икаквог моралног и цивлизацијског права правдали рушење џамија у ратовима деведесетих на простору бивше Југославије, говорећи да их те џамије подсећају на пет стотина година турског ропства у једној муслиманској држави, у којој су хришћани били потлачено становништво.

По логици Маљићија или Харадинајеве, Србија би данас требало да назива ширитељима шовинизма све оне који у свакодневном говору користе назив Санџак (који означава турску административну јединицу) на просторима дела Србије коју Срби обично називају Рашком облашћу, по старијем средњовековном називу, а држава Србија да стално пише протестне ноте западним амбасадорима који чине групу „пријатељи Санџака“.

Наравно, то није случај и овај османски назив се слободно користи у неформалној усменој комуникацији, али и у уметности и књижевности међу муслиманима, а понекад и православнима тога региона. Можемо само да замислимо какве би реакције биле у Приштини када би западни амбасадори оформили групу „пријатељи Метохије“.

Пре ће бити да је суштински проблем око „Метохије“ и уопште „српске баштине“ на Косову једна анахрона идеја историјског и културног ревизионизма међу косовским Албанцима, по којој Косово, иако замишљено од западних земаља које су га признале као „мултиетничку државу свих грађана“, треба да постане етнички чиста држава албанског народа, или чак део велике или етничке Албаније. Томе засигурно не иде у прилог чињеница да је највећи део светски признате културне баштине на овим просторима непосредно везан за Српску православну цркву и владаре из времена династије Немањића.

Истина, српска баштина на Косову је под западним утицајем и због послератног насиља над црквама у косовском законодавству и од међународних представника призната као „културна баштина Српске православне цркве“ и заштита најважнијих верских и културних објеката донекле је регулисана Законом о специјалним заштићеним зонама, у складу са Ахтисаријевим планом.

У пракси видимо да се то често не поштује, а неретко се чују идеје да те правне регулативе једноставно треба укинути или чак целокупну баштину на Косову национализовати по моделу који је примењен у Албанији у време комунистичког диктатора Енвера Хоџе. То је и предлагано у спорном нацрту Закона о културној баштини из 2015. године, који је одбачен на инсистирање међународних представника.

Реч Метохија, која некима неодољиво мирише више на барут него на тамјан, чува историјско сећање на богату културну и духовну баштину СПЦ која је понајвише концентрисана у западном делу данашњег Косова. То није чињеница која прејудицира политичке реалности или за било кога представља претњу.

Злонамерни покушаји да се СПЦ на Косову и Метохији прикаже светској јавности и косовским Албанцима као директни сарадник Милошевићевог режима или чак генератор мржње према Албанцима, такође не почива на конкретним чињеницама, већ на наративу заснованом на апсурдној идеји колективне одговорности свега српског за сва могућа зла која су се издешавала на просторима бивше Југославије у новијој историји.

Српска православна црква на овом простору, са тадашњим и садашњим епископом, позната је као један од најгласнијих опонената Милошевићевог режима и црквеним представницима су била широм отворена врата од Вашингтона до европских престоница, како пре, тако и после рата 1999. године, што као непосредни учесник могу да потврдим. Црква је врло јасно и недвосмислено још и пре рата сведочила о опасности оружаног конфликта између једног неокомунистичког режима у тадашњој СР Југославији и сецесионистичког герилског покрета међу косовским Албанцима, који су пут ка остварењу својих циљева, свако на свој начин, видели у примени силе.

Страх од другога, као и увек у историји, изазивао је агресивност и тако се настављао злоћудни круг насиља.

Обе идеологије израсле су из комунистичког миљеа, прва из титоистичког, у виду својеврсног амалгама између социјализма и токсичног национализма, а друга из иредентистичког покрета који је своје идеолошке корене и узоре имао у најрадикалнијем комунистичком режиму у Европи, Албанији Енвера Хоџе, који је истовремено пропагирао идеју територијалног уједињења свих Албанаца. Треба напоменути да су националистички идеолози и актери у сукобима широм бивше Југославије готово по правилу били некадашњи чланови комунистичке партије, који су преко ноћи постали „национално и верски“ оријентисани и себе прогласили за душебрижнике народних интереса.

Занимљиво је да се у савременом албанском наративу виктимизације олако прелази преко векова терора над српским и уопште хришћанским становништвом у време османске власти. Такође се потпуно игнорише време Другог светског рата у коме је формирана Велика Албанија под патронатом нациста, у којој је посебно на простору данашњег Косова и Метохије и западног дела С. Македоније спровођен бруталан прогон неалбанског становништва од стране СС Скендербег дивизије и балиста, о чему постоје бројна сведочанства. Не треба заборавити ни период од 1974-1990 када је Косовом владала комунистичка партија предвођена Албанцима и када су, у току осамдесетих година у страној штампи (посебно текстови Дејвида Бајндера и других у Њујорк Тајмсу) забележена сурова кршења права српског становништва.

Поставља се сасвим легитимно питање, како логички схватити парадокс да Маљићи без икакве резерве период од 1913. до 1999. године сматра континуираним периодом колонијалне управе Срба над Албанцима, иако се из свих доступних демографских података види да је Срба на Косову и Метохији бивало све мање, а Албанаца све више (док су у Албанији практично и нестали). Српска насеља остала су видно сиромашнија и пасивнија од албанских, док за време комунизма долази до видног економског процвата, градње кућа и зграда међу косовским Албанцима, који су живели неупоредиво просперитетније у Југославији, него етнички Албанци у Албанији, водили и формирали образовне институције, политички живот, судове итд. Довољно је само проверити податке из времена од средине 60-тих година до 1990. и доласка Милошевића на власт.

О том периоду постоји бројна литература и домаћа и инострана која сведочи о јачању албанског друштва у односу на српско становништво, а не обрнуто, што би било логично да је реч о „колонијалној власти над Албанцима“.

Наравно, доводећи под знак питања овај нови мит, немам никакву намеру да оправдавам случајеве насиља из балканских ратова 1912-1913, када је регион ослобађан од Османске империје, а поготово не понашање Милошевићевог режима деведесетих и ратне злочине у рату 1998-1999, као што, претпостављам, ни објективни Албанци не би требало да негирају злочине ОВК за време и после поменутог рата, не само над Србима него и над Албанцима који нису били на њиховој политичкој линији, чиме се бави новоформирани суд у Хагу. Уосталом, Милошевић је силу спроводио и над сопственим народом, који га је, после деценије протеста и скинуо са власти 2000. године и по међународној оптужници послао на суд. Ратни лидери ОВК владају Косовом већ 20 година, а бројни злочини над Србима од 1999. остају некажњени.

Још један конфликт перцепција постоји у распрострањеном веровању да је албанском народу учињена историјска неправда јер сви Албанци нису обухваћени територијом Албаније 1920. године. Зар по истој логици и Срби, Хрвати, Мађари, Бугари, а да не помињем више европских народа не би могли да се жале да границе њихових држава нису етничке јер се „историјски простори“ ових народа неретко преклапају? Да ли је због тога решење у етничким разграничењима и стварању велике Албаније, Србије, Хрватске или у неким другим демократскијим моделима друштвене и политичке организације?

Зато је виктимизација уз опсесију насилног „исправљања историјских неправди“ ендемска болест шире на Балкану и један је од главних генератора етничке мржње. Те идеје су биле и непосредан повод за бројне злочине у Другом светском рату, али и у грађанским ратовима приликом распада СФР Југославије.

Посебно је парадоксално да националистички оријентисани идеолози међу косовским Албанцима често тврде да су српске цркве заправо албанске католичке богомоље, иако никако не успевају да објасне зашто су их њихови следбеници тако пасионирано палили и уништавали, посебно након 1999., и то на ужас цивилизованог света, посебно хришћанског. Само манастир Високи Дечани гранатиран је четири пута након рата 1999. године и зато је до данас једини верски објекат и споменик светске културне баштине УНЕСЦО на европском континенту под војном заштитом међународних снага. Због послератног насиља су сва четири споменика УНЕСЦО на Косову (манастири Дечани, Патријаршија, Грачаница и храм
Богородице Љевишке годинама и на листи Светске културне баштине у опасности).

Иако о манастиру Дечани постоје стотине сачуваних докумената, записа на српском, турском, енглеском, француском и другим европским језицима, апсолутно нигде се не помиње „византијско културно наслеђе“ о коме говори Маљићи, а поготово не споменута апсурдна претензија неких других да је реч о римокатоличкој цркви, иако је грађена са елементима романичког и готичког стила вештом руком которског мајстора фра Вите кога је ангажовао Св. Краљ Стефан Дечански за своју задужбину.

Манастир Дечани је као надалеко познати српски православни манастир био поштован и од многих косовских Албанаца, поготово у време манастирских војвода од краја 18. до почетка 20. века, који су га штитили од радикалнијих албанских кланова. Рећи да су наше цркве грађене у традицији византијске уметности „византијско наслеђе“, што је још један начин да се избегне помињање Срба, логички је равно бесмисленој тврдњи да су готичке цркве градили Готи.

Српски средњовековни владари су се културно богато надахњивали византијском духовношћу, традицијом фреско-сликарства, којој су дали посебан локални печат у богатом споју са западним градитељским стиловима и тако правили културни мост између Истока и Запада. Примера имамо не само на Косову и Метохији, већ широм Србије.

Отуда, савремени историјски наратив на Косову који се заснива на опсесији да историја насиља у овом делу Балкана почиње са 1913. годином (тј. падом османске власти на овим просторима) или са 10 година владавине С. Милошевића, представља грубу и произвољну импровизацију, која је више израз својеврсне колективне фрустрације и виктимизације, него став заснован на историјским чињеницама и као такав не може да представља пут ка помирењу и стабилности ширег региона.

КАКО ДАЉЕ
И Срби и Албанци, као, уосталом, и сви остали на просторима западног Балкана, имају пред собом два пута: или да наставе путем продужавања етничке и верске нетрпељивости, која ће овај простор дугорочно изоловати од света и учинити црном рупом европског континента или да превазиђу своје спорове спремношћу да без обзира на политичке околности, које често зависе од геополитике великих сила, третирају све грађане, њихово наслеђе, баштину, језик, обичаје као део богатог културног и историјског мозаика који би требало да буде пре разлог за понос и сарадњу, него камен спотицања.

Одсуство здраве визије како да се једно такво друштво створи и неспремност за најмањи компромис који би омогућио миран живот свих грађана, већ 20 година читав регион држи у ћорсокаку.

Од средине деведесетих година активно учествујем испред наше Цркве у контактима са међународним и косовским представницима и с временом се развио прећутни обичај да се овај простор у званичним документима назива „Косово“ (у складу са Резолуцијом 1244 и праксом у европским земљама и САД), „Косова“ у албанској, а „Косово и Метохија“ у српској свакодневној пракси и преводима. Употреба албанског појма Дукађини за оно што ми зовемо Метохија, ни сада ни у ранијим периодима, није било никада спорно и део је историје овог краја, иако тај појам означава шири простор од Метохије.

Суштински је важно да бранећи и чувајући сопствену баштину не смемо да посежемо за оним што вековима припада другим заједницама, поштујући имовинска права и слободе као темељ демократског друштва. Истовремено, културна баштина цивилизацијски надилази народе и језике и богатство је целог света.

Зато у образовном систему уместо да се константно иде у правцу стварања нових историјски превазиђених митова, маргинализације других и свега оног што је различито, треба радити на инклузивнијем односу према културној традицији, али без негирања власничких и идентитетских права над верским објектима и споменицима културе.

На крају бих желео да истакнем још нешто што деценијама свакодневно сведочим и кроз службу Богу и као човек који дуже од три деценије живи на Косову и Метохији. Треба да будемо спремни да од онога што је камен спотицања направимо нове мостове сарадње и поверења и покажемо са поносом оно што је најбоље у нашим традицијама целом свету. Име „Метохија“ и баштина СПЦ засигурно не представљају никакву опасност за Албанце који овде живе, за њихова права, обичаје, традицију, као што албанска култура и традиција не представљају опасност за преостале Србе.

Проблем постоји само у погрешним перцепцијама или жељи да се створи етнички и културно „очишћено“ друштво, што је био и главни узрок сукоба, посебно од краја 19. века наовамо.

Након двадесет година од оружаног конфликта на Косову, време је да се овај дубоко погрешан наратив промени и да се више ради на заједничком помирењу, достојанственом чувању сећања на све невине жртве, решавању судбине несталих и поштовању људских и верских права и слобода свих грађана једнако, уз чврсту решеност да се не дозволи понављање сукоба и вандализма над културном баштином.

Колико смо спремни да одговоримо овом изазову, диктираће у великој мери динамику економског, друштвеног и сваког другог просперитета овог дела Европе.

Аутор: Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани

Став