Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Велибор Џомић: „Ловћенске страже“ и „ревизија“ томоса

Отац Велибор Џомић (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, написао је ауторски текст у одговор невладиној организацији „Ловћенске страже“, која је најавила покретање петиције којом се од Васељенске патријаршије тражи да измени томос из 1922. године.
 
Џомићев текст објављен на порталу ИН4С преносимо у целости:
 
„Невладина организација „Ловћенске страже“ је 26. септембра 2021. године обавијестила јавност да су „покренули акцију прикупљања потписа за петицију“ којом би се обратили Светом Синоду Васељенске Патријаршије ради „ревизије томоса који је 1922. године додијељен Српској Православној Цркви Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“.
 
Ради недовољно упућених читалаца наводим да су „Ловћенске страже“ основане 1. новембра 1991. године као неформална скупина политичких активиста Либералног савеза и сличних странака сепаратистичке и антицрквене оријентације. Јавна је тајна да је ријеч о наоружаној скупини људи који су тада били окупљени око Јеврема Брковића као једног од најпрепознатљивијих сепаратиста и црквомрзаца. Ова неформална скупина се противила идеји обнове завјетне, од комунистичке власти брутално срушене Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, познатије као Његошева капела.
 
Дјеловање ове, још од тада замрле, организације, које је недавно обновљено, углавном се темељи на антицрквеним и антисрпским основама и циљевима.
Довољно је само погледати њихова саопштења и поруке које су упутили јавности. Углавном, антисрпске и антицрквене невладине организације, попут „Ловћенских стража“, по Цетињу ничу као печурке послије кише и, што је посебно уочљиво, углавном их чине иста лица. Евидентан је покушај да се бројношћу новоформираних невладиних организација збуњује јавност и ствара погрешан утисак о моћи „монтенегринске организације“. Бројност тих организација је искључиво у функцији прикривања мањка њихових чланова, симпатизера и подржавалаца. Наравно, оснивање и дјеловање невладиних организација и удружења је слободно и регулисано је законом у Црној Гори. Нико нема ништа против њиховог оснивања и дјеловања, али нико не може да има ништа против ни јавног разобличавања њиховог антисрпског и антицрквеног дјеловања и циљева.
 

Шта траже „ловћенски стражари“?

Елем, Управни одбор „Ловћенских стража“ је обавијестио јавност да „планира да покрене акцију скупљања потписа са циљем покретања петиције коју би упутили Светом Синоду Васељенске Патријаршије, као и Архиепископу Цариградском, Новоримском и Васељенском Партијарху Вартоломеју који би требало да изврши ревизију томоса који је 1922. године додијељен Српској Православној Цркви Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца”.
 
Даље, навели су да се „на крајње проблематичан начин добијен томос, који је Српска Православна Црква Краљевства СХС добила 1922. године још се дефинише као важећи“, а да је Васељенска Патријаршија њиме 1922. године „Српској Православној Цркви признала аутокефалност и статус патријаршије, као и јурисдикцију на цјелокупној територији тадашњег Краљевства СХС, укључујући Македонију и Црну Гору“. Они сматрају да су „сви томоси о аутокефалији који су додељени аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране, Прешова и Украјине) додијељени једнострано од Васељенске Патријаршије само потписом цариградског патријарха, а да томе није претходило никакво договарање или сарадња на свеправославном нивоу“.
 
Истакли су да „и након 21. маја 2006. године када је Црна Гора стекла независност, Митрополија црногорско-приморска, која је саставни дио Православне патријаршије београдске, Православна Црква Србије функционално дјелује на територији независне и међународно признате државе Црне Горе. Свети Синод Васељенске патријаршије и Његова Светост Архиепископ цариградски, новоримски и васељенски патријарх Вартоломеј би сходно канонском устројству требало да уваже промјену чињеничног стања и да сходно сљедећим наводима изврше ревизију томоса који је 1922. године додијелила Српској Православној Цркви Краљевства СХС“.
 
Навели су и сљедеће разлоге: 1. Југославија више не постоји; 2. Евидентан је раскол настао у православној цркви у Македонији; 3. Црногорци су на Лучиндан 31. октобра 1993. године на Црногорском сабору под отвореним небом, у духу црногорске традиције, обновили аутокефалну црногорску Православну цркву и изабрали за својега црквеног поглавара господина Антонија Абрамовића, тадашњег клирика Руске православне цркве у Канади (Торонто) и 4. Након 21. маја 2006. године на темељу резултата референдума престала је да постоји Државна заједница Србија и Црна Гора.
Осим тога, истакли су да „православне цркве нијесу националне него су помјесне и саборне. Један народ, једна држава, један црквени поглавар“. У свом, иначе по свему дилетантском, тумачењу канонског предања навели су да „по православном канону, све православне епархије ван територије матичне државе спадају у духовно и административно надлештво Васељенске Патријаршије и Васељенског патријарха“ и да „од свих православних цркава, само Православна патријаршија београдска, Православна црква у Србији, Православна патријаршија московска и Православна црква у Русији имају епархије ван својих државних територија под њиховом јурисдикцијом, што је у супротности са црквеним правом и православним канонима“. Заложили су се да „духовно и административно надлештво над Митрополијом црногорско-приморском Православне цркве Србије има Васељенска патријаршија“.
 
На крају, сматрају да „потписивање Темељног уговора Влада Црне Горе када је у питању Православна патријаршија београдска, Православна црква у Србији, то јест Митрополија црногорско-приморска Православне цркве у Србији треба да се обави са Васељенском Патријаршијом“. Предложили су и да „прије потписивања Темељног уговора предсједник државе Мило Ђукановић формира експертску групу која би обавила консултације са Светим Синодом Васељенске Патријаршије око надлежности за потписивање Темељног уговора“. Јавност су обавијестили и да ће „потписе прикупљати од православних Црногорки и православних Црногораца који живе у Црној Гори и дијаспори“.
 

Тумарање по црквеном праву

Јавно дјеловање ове и сличних антицрквених и антисрпских организација највише подсјећа на велику муву, звану зунзара, која, када се ухвати и затвори у теглу, бесомучно удара у зидове тегле и, на крају, пада на дно тегле сломљених крила. Без икакве сумње, и јавно саопштење Управног одбора „Ловћенских стража“ подсјећа на напријед описани примјер.
 
Ипак, ради јавности, којој је саопштење и упућено, вриједи сагледати и истином раскринкати подвале и неистине из саопштења. И то све док се „прикупљају потписи православних Црногорки и Црногораца“, а прије најављеног слања петиције Светом Синоду Васељенске Патријаршије /ако до слања уопште и дође/.
Судећи по наводима из текста будуће петиције лако се закључује да се „ловћенски стражари“ боље сналазе када запречавају џаде по Катунској нахији и пале гуме по магистралним путевима него када пишу о црквеном поретку и канонском праву. Ову /потенцијалну/ петицију треба сагледати и из угла односа малобројних подржавалаца „ловћенско-стражарске“ идеологије према Богу, Цркви и светињама. Уз /потенцијалну/ петицију неизоставно би требало доставити и снимке када са тзв. „богоугодницама“ насрћу на Цетињски манастир, свештенике и монахе уз псовке Бога и српске мајке.
 
„Ловћенски стражари“ истичу да је Васељенска Патријаршија 1922. године обновљеној Српској Патријаршији додијелила томос „на крајње проблематичан начин“. Рекло би се, судећи по овом наводу, да тадашњи Васељенски патријарх Мелетије са 12 чланова Светог Синода Васељенске Патријаршије није знао пут и процедуру за издавање томоса којим је признато обновљење Патријаршије која је, вољом турског султана Мустафе III, насилно, а то значи, неканонски укинута 1766. године. Дакле, Патријаршија Српска је 1922. обновљена и томосом Васељенске Патријаршије јој је призната аутокефалија у границама њене канонске јурисдикције. Није у питању додјељивање нове него признавање старе и вековне аутокефалије Српској Цркви. У православном свијету у том чину није било и нема ничега проблематичног осим за „ловћенске стражаре“, који, мора се признати, и не припадају православном свијету. Аутокефалност Српске Православне Цркве је већ вјековима свеправославно призната, а томос, чији садржај безуспјешно оспоравају „ловћенски стражари“, у животу Цркве Христове има снагу цио један вијек.
 
Налагање бадњака испред храма Васкрсења Христовог у Подгорици - Sputnik Србија, 1920, 04.10.2021
Налагање бадњака испред храма Васкрсења Христовог у Подгорици
 
„Ловћенским“ црквоборцима је спорно то што „након 21. маја 2006. године када је Црна Гора стекла независност“ Митрополија црногорско-приморска „функционално дјелује на територији независне и међународно признате државе Црне Горе“. Из овог навода се закључује да је за Митрополију, њено свештенство, монаштво и вјерни народ одмах након 21. маја 2006. године и референдума требало организовати „монтенегринску кристалну ноћ“, а све са циљем да се онемогући и трајно спријечи њено постојање и дјеловање у независној Црној Гори. Уочљиво је и то да „ловћенским стражарима“ ни мало не смета дјеловање различитих секти, чак и сатанистичке оријентације, у Црној Гори, али им смета вјековна Митрополија Црногорско-Приморска која је, по ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија, „кичмена мождина Црне Горе“.
 
У /потенцијалној/ петицији је употријебљен израз „ревизија томоса“ као појам који није познат у црквеном предању. „Ревизију томоса“ би, како сматрају, требало да изврши васељенски патријарх. Непостојећу „ревизију томоса“ везују за „промјену чињеничног стања“. Какво је то чињенично стање за Цркву и њену еванђелску мисију промијењено 21. маја 2006. године? Православна вјера је остала иста и непромијењена. Црквени клир је, прије и послије референдума, био и остао исти. Лаос (вјерни народ) је остао исти, а храмови и манастири су остали исти. Промјена државно-правног статуса, облика владавине, облика државног уређења, облика политичког режима и слично уопште не могу да утичу на учење Цркве и начела црквеног живота. На жалост, обоготворена држава секуларног типа је за „ловћенске стражаре“ и ине црквомрсце је једино божанство коме се они клањају и коме служе. Они имају право на то, али немају право да од православних хришћана траже да Бога, вјеру и Цркву замијене њиховим псевдобожанством, безбожном идеологијом и партијом. Јер, хришћани знају и сљедују Божјој ријечи да се једино Богу треба клањати, Њему једино треба служити и да се Богу треба већма покоравати него људима. Држава има своје мјесто у људском животу и друштву, али не оно на које је насиљем покушавају поставити монтенегрински јуришници на Цркву Христову.
 

Аргументација без аргумената

Да би ова неутемељена петиција садржала било какве разлоге, „ловћенски стражари“ су навели четири наводна разлога. Прво, навели су да „Југославија више не постоји“. У погледу црквено-правног поретка наведени „разлог“ за Цркву има исто значење као и да су написали: „Умро је Тито!“ Узрок обнове од Турака укинуте Патријаршије није била нова држава него потпуно ослобођење окупираних српских крајева у којима су духовну јурисдикцију имале епископије Пећке Патријаршије.
 
Митрополит црногорско приморски Амфилохије  - Sputnik Србија, 1920, 04.10.2021
Митрополит црногорско приморски Амфилохије на литургији у Пећкој патријаршији
Друго, навели су да је „евидентан раскол настао у православној цркви у Македонији“. Историјски појам и територија Македоније су много шири од појма данашње Републике Сјеверне Македоније. Судећи по наведеном, „стражари“ сматрају да се црквени поредак назидава на исти начин као када се постављају барикаде по путевима или када се оснивају политичке партије и невладине организације. Они никада нису ни чули да jе Васељенска Патријаршија 19. марта 1920. године (одлуком бр. 2056) дала благослов да се у обновљену Патријаршију врате територије митрополија и епархија скопске, рашко-призренске, велешко-дебарске, пелагонијске, преспанско-охридске, део воденске митрополије, струмичке, босанске, херцеговачке, зворничке и бањалучко-бихаћке које су се послије укидања Пећке Патријаршије 1766. године нашле под управом Васељенске Патријаршије. На тај начин се Васељенска Патријаршија трајно одрекла било каквог вида своје јурисдикције над тим епархијама. Истим актом је констатовано да су Карловачка митрополија и Црногорска митрополија одлучиле да приступе свештеном чину обнове негдашње Пећке Патријаршије. Васељенска Патријаршија се на тај начин трајно одрекла од управе наведених митрополија и епархија.
 
Треће, навели су да су „Црногорци на Лучиндан 31. октобра 1993. године на Црногорском сабору под отвореним небом, у духу црногорске традиције, обновили аутокефалну Црногорску православну цркву и изабрали за својега црквеног поглавара господина Антонија Абрамовића, тадашњег клирика Руске православне цркве у Канади (Торонто)“. Тзв. „ЦПЦ“ нису „обновили“ Црногорци него су је као новоформирану заједницу, на основу комунистичког Закона о правном положају вјерских заједница, основали и у полицији пријавили, представници политичких странака, о чему постоји релевантан доказ који је потписник ових редова у факсимилу објавио са коментаром.
Брутална је неистина да су Црногорци „у духу црногорске традиције“ бирали своје „црквене поглаваре“. На примјер, Митрополита Петра II је изабрао Свети Петар Цетињски, а црногорски збор га је искључиво прихватао и за световног господара. Отуда не постоји никаква „под ведрим небом обновљена ЦПЦ“ него од политичких странака у секуларној држави основана организација која никада, и да поновим по ко зна који пут, никада не може имати ни статус православне епархије, а камоли аутокефалне помјесне Православне Цркве. Бивши архимандрит Антоније (Абрамовић) је због неканонског дјеловања на Лучиндан 1993. године од стране надлежне Митрополије Руске Цркве лишен свештеномонашког чина и искључен из црквене заједнице. То су необориве и важне чињенице које овај црквеноборачки и антисрпски покрет приказују у правом свијетлу.
 
Четврто, навели су да је „након 21. маја 2006. године на темељу резултата референдума престала да постоји државна заједница Србија и Црна Гора“. Какве то везе има са Црквом, па и са секуларном државом у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе?
 

Уз потпис – и крштеница!

Зачуђујуће је потенцијално петиционашко обраћање јавних црквомрзаца Патријарху Вартоломеју кога су у јавности више пута називали „турским капетаном“ и „турским подаником“, а за Васељенску Патријаршију наводили да „Црногорци никада од ње као турске институције ништа прихватали“!?! Данас се у Црној Гори томосом из 1922. године баве они који су јавно, и то више пута тврдили, „да им никада, па ни сада, никакав томос о аутокефалности није потребан“!
 
Једино је тачан навод да „православне цркве нијесу националне него су помјесне и саборне“. Али, тачна је и њихова намјера да Српску Православну Цркву приказују као „националну цркву“, али и да, при том, противно свештеним канонима и црквеном предању „под ведрим небом“ стварају, заједно са рашчињеним свештеним лицима, национално-партијску „Црногорску православну цркву“.
Када већ нису успјели да, на „темељу референдума из 2006. године“ и на друге до сада виђене начине, униште Митрополију Црногорско-Приморску и епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори сада покушавају да, наравно на неканонски начин, Митрополију подведу под канонску јурисдикцију Васељенске Патријаршије. И овом сулудом идејом само показују да не само да немају никакве везе са Црквом него немају ни елементарна знања из канонског права. Заиста би било смислено да од будућих потписника „ловћенско-стражарске“ петиције обавезно затраже и крштенице како би се и верификовало оно што се годинама зна, а то је да је у највећем броју ријеч о некрштенима, атеистима, агностицима и јавним црквомрсцима који брутално насрћу на Цркву – патријархе, епископат, свештенство, монаштво и вјерни народ“.
 
 
Опрема: Покрет за одбрану Косова и Метохије
 
 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print