Има неке теокосмичке правде, али и комедије у чињеници да ме вијест о (скоро па) колапсу “државне телевизије Босне и Херцеговине” (БХРТ) затекла у дому драгог пријатеља – Милоша Ковића. Она се, поред толиких важнијих тема и пријатнијих повода за разговор није тада спомињала међу нама, али када је опет видим на страницама бе-ха медија, не могу а да се не насмијем: понешто са сјетом, понешто са осјећањем чудновате праведности узрока и посљедица.
Најприје да кажем да моје осјећање према згради и упосленицима није нарочито непријатно, мада није ни сасвим безболно: “сиви дом” у коме је смјештено неколико телевизија које имају идентичне програме (разликује ли неко ФТВ и БХРТ?) буди дјечачке успомене на дане када сам у њега улазио у ријтеким и свечаним приликама када су самоуправни радници доводили своју дјецу на посао. Наравно, није да се на мене не преноси и дио очевог болног иксуства одбацивања српског народа из “сарајевске раје” у марту 1992. (очинска искуства се враћају и рађају са неухватљивом способношћу поновног појављивања у ужасавајућој живости доживљаја). Када сам, увијек по задужењима датим из Митрополије Дабробосанске, имао прилику да гостујем на БХРТу, у тој сада већ сасвим оронулој и нефункционалној згради, у којој је сачуван готово сваки итисон мог дјетињства и понека изблиједела тракаста завјеса, дочекивала ме демонстрација свега онога што је данас труло у “држави” бехаовској.
Она иста телевизије и онај исти радио који нештедимице својом уређивачком политиком (коју су српски кадрови понекад, и по скупој цијени прогона успјевали тек да ублаже) и својим говором, језиком и стилом рехабилитовали прогнаност “агресора” из свога града, из својих домова и из своје земље – та телевизија и тај радио нађу неки минут и за оно што би вјерске заједнице требало да кажу и чине ради “мира и суживота у БиХ”. Збиља? Док у вечерњим сатима на БХРадију и данас се читају опскурни ратни записи из “опкољеног града” у којима се котлинска атмосфера мијеша са србофобијом – пар минута увиђавности и декоративне мултиетничности треба да начини некакво друштвено ткиво?
Немогуће. Немам ништа против људи који у тој згради раде – нека раде и да су здраво у ова тешка времена. Али њихов посао ће заувијек остати декор за постојање једне државолике колоније плаво-жуте конфекцијске заставе. Да је икада икоме пало на памет да је у околностима у којима живимо наше односе могуће уредити бар тако што ће оно “државно” бити колико-толико “заједничко” – можда смо могли бар да живимо са осјећајем поштовања, толико презреним и ниподаштаваним у фантазмагоричним пројекцијама “суживота” и “љубави” .
Овако, међутим, уређивачка политика БХРТа, брутална агресија којој су изложени сви недекоративни Срби који су икада тамо радили, очигледно показује апсолутно исту истину коју нам сваког дана демонстрирају забране уласка Милошу Ковићу и другим српским јавним дјелатницима у “БиХ”: суштина “БиХ” никада и није била замишљена као компромисно уређење односа већ као наметање воље једног народа, једне политичке елите, једне идентитетске агенде. Оне – ради које је, у име отпора том виђењу стварности – и настала Републике Српска.
Нећу бити ни први ни посљедњи човјек из Српске који ће указати да ће начин на који једна политичка квази-елита – она сарајевска – види заједништво у БиХ управо додатно покидати све везе између народа који представља и мог српског народа, као и да ће довести до краха било каквог, па и минималног осјећаја “заједништва”, бар у компромису и поштовању. Нећу рећи ништа нарочито проницљиво ако уочим да ни Аустро-Угарска, као несумњиво озбиљнија администрација од бехаовске, није успјевала да затвори лажну границу на Дрини од протока људи, идеја, живота, српског осјећаја јединства.
Историја јесте учитељица живота, али данашња дјеца сматрају да знају боље од учитељице.
