Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Ристов Ђого: И Стефан и Штепан и Шћепан, и Гргур и Григорије, и Јован и Иван: Српски је и једно и друго

Свештеник Дарко Р. Ђого (Фото: ИН4С)

И Стефан и Штепан и Шћепан, и Гргур и Григорије, и Јован и Иван: српски је и једно и друго.

Ово, најприје, да кажем, није текст о Епископу Григорију и његовим изјавама – Владика је довољно велики, а и сам јесте човјек коме је одавно јасно да његове изјаве производе вишезначне реакције, па је засигурно спреман да своје ставове брани. Ово је текст о јендом феномену који се често појављује око његовог имена, а, ако се не варам, и сам је дјелимично за њега заслужан: чини ми се да је у некој од прилика за себе изјавио да је епископ Григорије или бискуп Гргур, чиме је и хтио да покаже своју отвореност ка западним Хришћанима, који би, по тој логици, данас општеприхваћеној, били баштиници израза „бискуп“ и „Гргур“, док православни имају правилније облике изведене из грчкога – епископ и Григорије. У поствуковској језичкој (не)култури, у којој се готово никоме не да да чита старе текстове, такво стање језичког осјећаја јесте свеопште, па је Владикина опаска успјела у мјери у којој га у српским конзервативнијим срединама врло често и називају „бискуп Гргур“ у негативном контексту, или само „Гргур“.

У чему је онда проблем?

У историјским документима, одмах да кажем, у којима се и у српском језику употребљава облик „Гргур“. (Посебно би било занимљиво начинити сличну анализу и за израз ЕПИСКУП, који се појављује на словенском простору од Босне до Москве и који је очигледно у средњем вијеку био распрострањен, да би касније српски књижевно-црквени стандард исправио „у“ из средине у „о“, према хеленском оригиналу, док су западни српски говори који су ушли у основу загребачког стандарда српског језика избацили „е“, попут западнословенских језика, па је остало „бискуп“).

Облик „Гргур“, међутим, одлично је забиљежен у српској писмености, нарочито у Хуму и Босни – дакле, српским исконским земљама, а данас је опстао и у презимену Гргур.
Шта нам кажу документа?

Први писмени траг облика Гргур налазимо у Повељи бана Стјепана Котроманића Гргуру Стјепанићу (око 1329). По сриједи је чувени почетак „Ва име ѡтьць и Синь и Свети Доуха. Аза свети Грьгурь а зовомь бань Стипань по милости божиѡи господинь свимь земльмь босьньскимь и сольскимь и усорьскимь и донимь краемь и вьсе хумьские земли господинь и брьть мои кнеза Владисавь, а дасвь и да[свь] кнезу Грьгуру великому Стипанићу милость свою виру и душу и дасвь…“
Можда је овај почетак сам по себи довољно изазован да нам покаже колико је данашњи језички осјећај нас Срба уобличен на готовим и једностраним стандардима који апсолутно не одражавају сву дубину, историјску и дијалекатску, српског језика. Насупрот увреженом схватању да су само (и)јекавица и екавица српски рефлекси јата – наша стара књижевност настала у Босни и Хуму врло често биљежи икавски рефлекс.

Такође, понекад видим младе незнавене људе како се свађају да ли се каже „Стјепан“, „Шћепан“, „Стипан“ и слично – иако документа у средњем вијеку не познају стандардизацију ни неку идеологизацију, већ прилично разноврсно биљеже готово све поменуте верзије – које није неправилно у савременом тексту, изван контекста документа, унификовати у правилнију верзију Стефан, али сама документа не трпе потоње унификације, па их тамо треба и једино је правилно оставити по себи онаквим какви су.

Овдје не можемо да се не сјетимо и вјечите „дилеме“ „да ли је правилно Ускрс или Васкрс?“ – иако о. Јустин Поповић, свети авва Јустин, коме нико не може приговорити филокатолицизам, врло често користи облике са савременијом вокализацијом: „ускрс“, „ускрснути“, као што кажемо „увести“ некога негдје, али нам је за празник остало архаично „Ваведење Пресвете Богородице“. Или још комичније лажне разлике „Иван или Јован“ – за коју је довољно послушати „Иванова корита“ да нам постане јасно да „не помаже вода мајко са користа Иванова… лијек су ми, мајко моја, медна уста Јованова“.

У временима свеопште збуњености и неписмености, у поствуковском језичком стандарду у коме се више расправља пише ли се српски или срБски (у средњем вијеку биљежимо обоје!), него што се читају предвуковска документа, свештене повеље и житија наших дивних краљева Немањића и Котроманића, наших великаша Косача, Балшића и Бранковића, у потрази за сигурношћу, макар у једнообразној норми, ми се сасвим беспотребно, па и штетно удаљавамо од сопствене прошлости и њеног истинског лика, чиме само тужно постајемо налик на идеологије оних центара националног инжењеринга гдје се прописује и пројектује прошлоист. Иако нестандардна по облицима и дијелекатским варијацијама, наша стара писменост је увијек стандардна само по једној њеној несумњивој одлици: писана је у средњем вијеку само на глагољици и ћирилици.

Слика нас данас јесте српски национализам који не зна да се облик „Гргур“ користи и у српској књижевности, а и народу и данас – највише што већина људи који држе до традиције данас може јесте да користи вуковицу, да познаје један књижевни стандард и да све самјерава сопственом савременом језичком и другом осјећају. И ту се највише разликујемо од наших предака који су и те како знали да погледају и рашчитају руку оних прије њих на цијелом простору који настањују Срби…

(ИН4С, 07. 12. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print