Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Ристов Ђого: Када предачке Очи (не) обавезују

О. Дарко Ђого

П. Н. Рудјакову, на вѣчную памѧть

Упокојио се мој пријатељ Павле Николајевич Рудјаков. Пишем ове редове са оним осјећајем пријатељске кривице са којом се неминовно сусрећемо када нас напусте драги и велики људи за које у исто вријеме знамо да смо срећни што смо их познавали али и слутимо да смо некако као пријатељи могли да им дамо више свога времена и пажње – ма какве околности биле таквима да на њихова писма и позиве одговарамо никада достојно њихове љубави и пажње. Тако некако и писац ових редова према Павлу Николајевичу. Морао сам више. Јер: тај човјек је цијелога себе дао да освијетли истину за коју се страда – и за коју је заиста и сам страдао у своме животу – да су Срби и Руси и Украјинци цјелина а сваки неспоразум па и рат између нас, за рачун других сила – трагедија једног народа. Упокојио се Павле Николајевич и остао је његово посљедње писмо неодговорено, све док ми Лесја није написала да се упокојио. И зато је остала моја обавеза да други том моје Руси буде писан као да и даље могу да разговарам са Павлом Николајевичем Рудјаковим.

Упокојио се у невријеме. Постоји ли уопште вријеме када се на старој Руси, од Кијева до Москве, могуће упокојити, смирити послове и односе и спокојно предати и једне и друге насљедницима са поруком да развијају и чувају оно постигнуто, а не да се, попут нас, попут наших предака, боре читавог живота за Цјелину којој су се посветили: за Цркву којој ниједан (ауто)колонијални управник неће одбијати дијелове да би од крхотина Руске или Српске Цркве начинио придворну капелу двадесетовјековним провинцијализмима које би по дрезденским и ранијим конгресима Коминтерне проглашавали „нацијама“ а у међувремену их етаблирали директивама, стрељачким стројевима и репресијама. За Цјелину тога народа који – макар на своју штету или баш на њу – и даље некако слути цјеловитост са негдашњом браћом, макар му та браћа одузимала и политичке слободе на језик, равноправност и припадање истој државној Цјелини са свима онима који и даље нису заборавили исконскост цјеловитости руског и срског свѣта. Павле Николајевич је одлично познавао и често цитирао Његоша јер и њему је било суђено да носи Крст страшне борбе с својим и туђином – борбе страшне јер макар у вјековним инерцијама и тренутним политичким заблудама ми никако – па ма нам брат и хиљаду пута рекао да нам то више није – не можемо да одустанемо од Кијева или Никшића. Њима са друге стране је лако. Њихов је идентитет од почетака у негацији нашег. Њихов осјећај за себе начињен на комадању нас. Њихова способност да служе сваког господара – најпрактичнија могућа историјска вјештина која их не обавезује ни на шта осим да новој Империји буду корисни, а корисни су самим тим што више нису ми.

Зато се питам да ли се мој пријатељ, попут било кога од нас, заиста могао упокојити знајући да се у кијевској Ради припрема и доноси закон о „аутохтоним“ (корјенитим) народима Украјине у којем неће бити – руског народа? Да ли су му посљедњи дани били и даље прожети бригом? Или је попут свих нас знао да се и то зло спремало деценијама, па и вјековима, да је оно у лику украјинског грађанског национализма и „отворености“ за све само безуспјешно и релативно кратко скривало своје право лице – неразлично од онога СС „Азова“ и „Десног сектора“? (А како координатори и преписивачи рјешења са једног краја на други православног словенског свијета обично своје методологије преносе и копирају свјесни управо Цјелине коју се труде да разбију – питам се: можемо ли, када за то буде довољно политичке снаге тј када crnogorski грађански национализам у довољној мјери пацификује српски интегрализам и у ND Crnoj Gori очекивати скупштинско усвајање закона о „аутохтоним“ народима у којима неће бити српског? Никада! Сјећам се и неколико „никада“ као одговора на моје питање када ће „обновљена државност“ Crne Gore посегнути за нашим црквама.) Да ли је слутио – никада нисмо стигли то да до краја испричамо – да су сви отклони од осјећаја недјељиве Цјелине Руси и Србије као метафизичких а не политичких појмова, да су све парцелизације онога изнад нас уводи у трагедију нас самих, почеци „предатељства“?

Можда. Као и за мога Риста, као и за Милана, као и за Ђеда и Тасу, човјеку није дато да зна, осим да слути „шта би они данас?“ Како би поднијели и како би нама дали да подносимо ову стварност? Рационални одговор – онај да је такво домишљање само емотивна реакција а да у животу и историји хипотетичких одговора нема – не говори много јер ми не тражимо једно знање о практичном већ покушавамо да наслутимо егзистенцијалне импулсе испод тога практичног. Знамо да, да су међу нама, да и даље ходе тијелом, много шта уопште не би било таквим какво јесте. Слутимо, као Хришћани, да негдје и даље учествују у нашим животима. Као Срби, гледамо их у Небеској Литургији Владике Николаја како – чак и пред престолом Богочовјековим – немају луксуза да у вјечитом бескрају себепредају Творцу ослобођени наших падова, ослобођени кољеноприклоњеног погледа истовремено у Лице Бога Слова и у наше стање, да се питају не само „како нам је?“ већ „какви смо?“ Јесмо ли „лошији него пред Косовом“ и одричемо ли се – животом и дјелима, мишљу и осјећањима „српскога имена“? Каква ли је вјечност нашим старинама? Каква ли ће нама бити, ако им се примакнемо? Како ли гледају на нас данас? Човјек се лако претплати на љубав предака. То је стога што ми живимо у култури савременика: 99% људи које сусрећете важнији је сваки савременик него сви пасови њихових и наших предака заједно. Мислите да претјерујем?

 

Колико људи ће се потрудити да савлада енглески језик – а тиме и да оствари простор комуникације са (наизглед) бескрајним глобалним селом савременика, а колико људи ће се потрудити да савлада неколико писмена – рецимо  ѣ, ѥ, ѧ, ѫ, ѹ, ѿ како би нам били доступни сви списи наших предака? Али не – као и ћирилицу уопште данас – ми „нема потребе да учимо јер је то свакако само наше писмо“. Не – за разику од Владике Николаја који је знао да Свети српски преци траже и свето и српско потомство – данашњи човјек живи са осјећајем претплаћености на рај и претплаћености на предачку милост. Зато, можда, и тако лако сва бивша браћа исклесују са предачким им биљегова поменове српског имена по Црној Гори или тројичне позиве „Вь име ѿца и Сна и Дха Свта“ по српској Босни и Херцеговини од Св. Саве. Зато у уџбеницима морају да се преводе не само текстови него и реалције: да се умјесто „Русъ“ пише „Україина“ и када се још ни у било ком смислу поменула није, да се измишљају „чистији Руси од Москаља“ и „Срби од Србаља“, да се мантра од хиљадугодишњим реалијама тамо гдје су људи до скора знали одакле су се из Херцеговине, Босне и са Косова преселили у коју нахију и из које су нахије дошли у Шумадију или Банат, тамо гдје се пола Малорусије раселило по Московији а пола Московије ишло на Дон. Када предачке Очи не обавезују, ни њихове кости не говоре ништа пријатно.

Њихов поглед ка нама је зато увијек први, онај који претходи нашем погледу у њих. У тренутку када завршавам овај текст, не могу да се не питам какав ли је тај живот душе са погледом у нас овдје, са знањем да још свему није крај? Шта ли данас осјећају моји херцеговачки преци који су се упокојили – а да се никада, докле нам је ове српске груде на вјетрометини, не можеш упокојити? Да ли су им знања о будућим догађајима дата од једном, сва, или и сами учествују у трагедији мога дана? Да ли су они што су изнијели Невесињску пушку, што су се борили да се присаједине негдашњој српској кнежевини Црној Гори и Брдима, нашли утјехе или додатне бриге у чињеници да нас је издаја и дојучерашњих сабораца и великих сила оставила Аустро-Угарској на милост али да нас је управо та трагедија спасила посљедица ХХ вијека – па смо данас недвосмислено и неумањено Срби у Љубињу и Гацку, Невесињу и Требињу? Како ли су дочекали своје потомке а наше претке из Пребиловаца и Пиве? Колико пута су пали на кољена и молили Благог Христа који и њих миловаше?

Човјеку није дато да све зна. И управо зато он је дужан да живи живот попут својих предака. Мој живот – начин на који живим, чиним, мислим, пишем, дјелујем – никада није сасвим и само мој. Он је одговор на питање о учешћу људи који су се упокојили у мени и моме у њима.

Јер једнога дана – није то баш популарна истина за савременог човјека, али тиме ништа мање истина – и нама се ваља упокојити. Упокојити и стражити над нашом дјецом, над њиховим борбама, из потоњих редова (дај Христе Благи!) Небеске литургије гледати на њихове очи, на њихов поглед ка нама. Гледати из Цјелине њихов живот у Цјелини. Као што нас сада гледа и мој пријатељ, Павле Николејевич Рудјаков.

(ИН4С, 10. 07. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print