Времена празника и постова као да неумитно активирају неку потребу за полемиком међу нашим свијетом: тако ни овај Велики пост није прошао без њих, а како нам се приближава Васкрс, као да се умјесто у свештеном богослужењу, осјећању и промишљању смиримо, почесто се управо развије та потреба да намећемо и исправљамо друге. А то је често не само контрапродуктивно већ и немогуће.
За оволико свештеничке службе и живота научио сам да се људи, у Цркви и изван ње, разликују у својим доживљајима, регистрима живота. У једном темељном приступу животу. Иако помало ти различитих темељни доживљаји живота постоје у свакоме од нас, они су код појединих људи готово једини начин на који доживљавају Бога, човјека, свијет.
Имате, рецимо, тип човјека-војника. За њега је живот низ уређених правила и одступања од тих правила. Када дође у Цркву, војник жели да му се каже шта и како треба да ради – он жели да испоштује “правило” и у том поштовању правила он види смисао и Цркве и свог живота у њој. Овако су Цркву доживљавали у највећем броју наши преци – дјелимично због историјских околности које нису погодовале великом просвећивању људи, дјелимично јер су људи кроз вијекове опстајали управо досљедношћу себи (то се и зове “идентитет” – “истовјетност”, “једнакост” себи и онима прије и послије себе). Данас је овај приступ Цркви често презрен – заиста: он је увијек на корак од пуког формализма, од магијског испуњавања норме и форме, против чега се Христос борио својим Животом и Проповјеђу. Али “војник”, ако је истински војник, пожељан је у Цркви. Не само зато што живот заиста тражи да своја хтјења и воље подчинимо искуству оних прије нас (“канонима”, правилима, освештаним обредима) већ и зато што војник, ако је војник, познаје част. Ако је ка себи попустљив – војник је лицемјер. Ако тражи од других оно што сам не може испунити. Али упознао сам праве “официре” у Цркви – људе строге и захтјевне ка себи и другима на вјечитој духовној стражи. Ако свој “војнички” однос према животу употпуне врлинама – сигурно им је и он на спасење. Али ако војнику “правило” и “обред” постану “Бог”, он ће се читавог живота саблажњавати и никад неће доћи до спасења – обичаји, а донекле и ритуали се мијењају од мјеста од мјеста и развијали су се кроз историју. Ако “војник” не може да схвати и ту страну Цркве, проживјеће у демонској злости и роптању. А то није за правог војника Христовог.
Сасвим другачији од “војника” су људи јаких осјећања. Људи који воле. Цијелим бићем се потресу у Цркви. Људи који осјећају свијет, човјека, Бога. Чини се да су овакви људи рођени за Цркву – нису ли све велике врлине заправо осјећања? Нису, међутим. Човјек осјећања у стању је да воли, али и да убије док воли. Јер наша осјећања имају и своју тамну страну. Зато и јесте речено да је Бог – Љубав, а не да је љубав – Бог. Разлика између тога двога јесте разлика између Дечана и Вудстока. Данас се нарочито чини да је “религија срца” увијек између два ексрема – или наркотичка безосјетљивост, или осјетљивост као замјена за живот. Или смјена једног и другог. Човјек осјећања заиста може да буде најбољи човјек Христа. Али само ако постане свјестан да и осјећања захтијевају прочишћење. Да Црква није само лахорасто “могу како хоћу” него да смо у Њој понешто и дужни да учинимо.
Понеко Цркву жели да “разумије”. Такви људи размишљају и истражују: интелектуално су привучени и траже да знају смисао и историју свега. Ни то није проблем по себи – наше богослужење је “словесна служба” (грчки “λογική λατρεία”, од “логос” што значи и Смисао, Разлог, Ријеч). Дакле – Црква је одувијек могла да задовољи и човјекову знатижељу. Под условом да му она није по себи “Бог”. Ако јесте – ако је Ум = Бог, онда ће човјек ићи за собом и никад неће наћи дубине Битија Бога, па чак ни свијета ни себе самога.
Дакле, сваки од ових приступа има своје добре и лоше стране. Али проблем није само у томе. Проблем је у томе што људи воле само оно што је њима блиско. Војник улази у Цркву и одмах презире оне сентименталне и рационалне: “Види ових овдје што падају у транс и нешто филозофирају! Шта ту има да се осјећа и прича. Наређење – извршење и у Цркви. И здраво!” Осјетљиви човјек осврће се око себе са помиљшу “Ах! како је много грубих нарави у Цркви који не осјећају као ја Божије Присуство. И ови обредопоклоници и ови хладни рационалисти – како не могу да осјете шта је Црква!” Човјек разума се подсмијева у себи: “Ха! Ха! како су смијешни ови што не знају ништа и ови што плачу по ћошковима! Читајте и схватите нешто, луде!”
И одмах знаш да ту престаје Тијело Христово, Дом Очев, Црква Духа Светога. Тамо гдје је Она – ту су сабрани у сваком човјеку његова љубав у обреду и правилу, знатижеља у љубави и заједници, досљедност и врлина. Нема презира. Свако од нас је војник који воли, исправља себе, мисли и кроз мисао воли. Не једно од тога и не једно насупрот другог или трећег. Већ све то, у Христу.
Надам се да ћемо се срести на служби. Сви. И они који ће против овога текста рећи да није по правилима, да нису ништа осјетили читајући га и да им се чини плитким.
Богослужење Деветог часа се сваког дана (осим Четрдесетнице), па и на “царским часовима” Великог Петка окончава Молитвом Св Василија Великог:
“Владико Господе, Исусе Христе, Боже наш, Који си дуго трпео наша сагрешења, и Који си нас довео до садашњега часа, у који, висећи на животворном дрвету (Крста), благоразумноме разбојнику отворио си пут уласка у Рај, и смрћу си смрт разорио; очисти нас грешне и недостојне слуге Твоје. Јер сагрешисмо и безакоња чинисмо, и нисмо достојни да подигнемо очи своје и погледамо на висину небеску; јер остависмо пут правде Твоје, и ходисмо по вољама срдаца наших. Но молимо Твоју несхватљиву Благост: Поштеди нас, Господе, по мноштву милости Твоје, и спаси нас ради Имена Твога Светога, јер ишчилише у ништавилу дани наши. Избави нас из руку противника, и опрости нам грехе (наше), и умртви наше телесно мудровање; да свукавши старога човека, у новога се обучемо, и Теби поживимо нашем Владици и Добротвору; и тако следујући Твојим заповестима, у вечни покој достигнемо, тамо где је обитавалиште свих који се радују. Јер си Ти ваистину истинско весеље и радост оних који Те љубе, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.”
Обратимо пажњу како започиње, а како завршава молитва: започиње успоменом на Распеће, опомиње нас да смо и даље недостојни да погледам ка Лику Његовом (какво ли је само искушење помислити: “ево, испостио сам пост! Ура! Е сад сам достојан да гледам и Бога у Очи!”), ослањамо се на Његову Милост “јер ишчилише у ништавилу дани наши”.
Но најупечатљивије је да распетога Богочовјека у најтрагичнијем дану човјечанства називамо – нашом радошћу и весељем. Да – таква је тајна Живота вјечнога. И данас је распети Бог – наша радост, као што ћемо и о Пасхи, сваки пут када будемо пјевали “Христос васкрсе!” два пута поменути (сада већ побјеђену) смрт (“смрћу смрт уништи”).
На дну космичке туге крије се Радост Христовог Бића и на у основи Побједе Живота – сила Крста и Жртве…
