Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

О. Дарко Ристов Ђого: Ни случајно

Протојереј-ставрофор Дарко Р. Ђого (Фото: Вијести.ба)

“Овако: мјесто у коме је рођена моја мајка стална је тема свих парламената у „региону“. Она је ту рођена вољом Божијом, или бар промислом. Неко би рекао случајно. О њеном мјесту рођења знамо само једно: о њему се не расправља случајно. Ни случајно!”

Како негдје записа Иво Андрић: негде се човек мора и родити. Њему се то понекад заиста чинило, ако не као случајност, а оно бар као воља ћудљивог Демијурга, која човјека баца, мимо његове воље, укључујући га у живот већи од њега, али и живот који јесте његов, човјеков. Тако се – постмодрнистички „случајно“, андрићевски „негде“ или хришћански: логосно моја мајка родила у Сребреници, у мјесто Клотјевац кога, колико знам, више нема (потопљено је приликом изградње неке од брана у вријеме када су ђедови еколошки свјесне популације били класно свјесни). Мој ђед, мајчин отац, најбољи човјек који се икада родио, добио је мјесто шумара, након повратка из њемачког заробљеништва и трогодишњег служења у војсци. Како се у то доба није могло шаљиво и флексибилно односити према државној служби, ђед је тражио премјештај са родног Требевића (гдје се родио покојни ујак, друга рајска душа). Или ћеш се замјерити Држави, или кумовима и рођацима: тако се мајка те 1955.родила у Клотјевцу. Ето, случајно, намјерно, потребом службе или Божјим прстом, моја мајка је рођена у Сребреници.

У доба док се лична документа нису могла извући на сваком мјесту у Републици Српској, ми смо у неколико наврата морали по њен родни лист у Сребреницу. Тако сам неколико пута био у тој варошици коју свега десетак километара одваја или спаја са Братунцем. Братунац, Сребреница… И данас је то више од простих имена… Имена која су синоними за бол, страдање, патњу. Тако близу, а тако другачије одзвањају.

Људско страдање је, на жалост, бескрајна прича. Уједно и лична и колективна, сјећање и заборав и прича о сјећању и заборав. Зато их нећу коментарисати. Свако има право на свој бол. И као што не желим да ми неко даје разлоге и контекстуализације мојих болова и траума, мојих јама и концентрационих логора, мојих Корита, Пребиловаца, Јасеноваца, Крагујеваца, Сурдулице и Дола пивских и Велике, не коментаришем бол другог човјека. Бол је бол. Не цјеливам и не сабирам српске предачке ми кости да бих њима некога гађао већ да бих их у кивоту држао, док не устану ови моји недорасли прађедови, оно дијете из сваког херцеговачког села, од Пребиловаца до Дола пивских, коме се име и пол не зна те ћемо га сазнати онда када више то не буде пресудно… Чекам васкрсење мртвих, цјеливам и сјећам се. Толико.

У политичким заједницама, опет, жртва постаје симбол. Идентитет, онај који нас одређује. Зато је готово неминовно да се о жртвама понекад нешто и каже и у том простору договореног неспоразума. Али када жртва постане камен, моја или туђа, њу каменобацач претвара из светиње у муницију.

 

Свака политичка заједница почива на минималном консензусу о нечему. Свака политичка заједница се договара шта је за њу минимум пијетета. Свака од авнојевских творевина које су у међувремену постале псеудо-државе, конструисана је са минимумом наметнутог пијетета: шта се имало поштовати требало је да се утврди мимо њих. Иако су све од реда имале и своје ране и јаме. Али историјско искуство није важно. Требало га је саопштити, нормативизовати, успоставити, наметнути. Кроз једно име. Кроз један садржај. Нема везе, чини се пројектантима минимума консензуса, што је и само то име могло да изазове противјерчна осјећања код народа које би требало поново избрисати па конструисати (укључујући и српски народ коме и сам Хобсбаум признаје да је био народ прије конструкције савремених нација). И тако сваког прољећа почиње фестивал легалне србофобије и насилног норматизовања етике једне жртве. Бојали смо се некада човјека једне књиге. Како да се данас нико не боји човјека једне књиге о само једној жртви? Не боји јер не треба да се чује полифонија наших болова.

И тако долазимо до апсурда. То једно име онда обилази своју редовну политичку туру. По „региону“. Туру која треба да загуши лелек свих других мајки. Да послужи ко зна ком посланику да искаже своју лојалност на једном мјесту и жртви већ политичкој коректности наметнутој из Центра. И људи прилазе на поклоњење. Најмање ради жртве саме.

Ефекат тог поклоњења је такав да сваки пут пара ткиво чак и ових пара-држава насталих на крхотинама двије илузије које су Срби створили. И што је најпарадоксалније: исти актери желе да конструишу те пара-државе као границе, као аутореферентне системе. То су људи који ликују када ми неки свештеник и(ли) Србин из Црне Горе или Србије у напону неосвјешћеног неслагања са неким мојим малим ставом поруши наше велико становиште и каже: „није Српска исто што и Црна Гора!“ или „ко си ти, Босанац, да коментаришеш Србију!“ Али, ето, када се та трагедија средњевјековног рудничког мјеста пренесе по читавом „региону“, па (њима би ваљда било у том контексту прихватљиво) и по читавом српском свѣту, то је онда у реду. Када би се Србљи могли ујединити само у томе да нису исти свугдје ни у чему осим у есенцијалној кривици и подљудском статусу – за све остало је добро и упутно да су сви посебни и заборавни!

И тако, читав дан у парламенту политичког ентитета истоименог некадашњој српској кнежевини/краљевини прође због мјеста у коме се родила моја мајка. Ни Куча, ни Пипера, ни Дола, ни Велике, ни тих и мојих мјеста страдања – јер све мога рода јесте моје. Људи морају да праштају ако хоће да се не истраже, да у једној заједници нађу минимум смисла. То инсистирање на есенсијалној кривици, непријемчивој за покајање, као да говори да је од конструкције свих тих политичких заједница онима који деру по ранама битније да оне не буду српске, макар и никада и не биле државе. Да су икада пожељели да имамо минимум погледа, пустили би све да заиста оплакују своје жртве. Тако бисмо сви нашли мало мјеста да будемо људи. Ни мање, ни више него неко други.

Овако: мјесто у коме је рођена моја мајка стална је тема свих парламената у „региону“. Она је ту рођена вољом Божијом, или бар промислом. Неко би рекао случајно. О њеном мјесту рођења знамо само једно: о њему се не расправља случајно. Ни случајно!

(ИН4С, 09. 06. 2021)

Став