У саврменој српској култури, обиљеженој седиментирањем великих процеса и њиховим сталним трускањем и преклапањем, постоји не само неразумијевање разлике између хришћанског схватања живота и онога које то није већ врло често култура „позитивног мишљења“ сасвим истисне и замјени културу хришћанског подвига и напора. О томе би се могло и морало писати много, али за потребе овог текста, осврнућемо се на пречесто погрешно навођену мисао старца Тадеја Витовничког „какаве су ти мисли – такав ти је живот!“ Има ли шта ту да се не разумије – оно што мислиш – то и доживљаваш, зар не?
Не. Не само да овакав поглед напросто не одговара стварности (стварност се не мијења простим размишљањем о њој, осим у дјечијим пјесмицама и новогодишњим филмовима, чији смисао и јесте у афирмацији повјерења у „чудо“ позитивног мишљења), већ он нема апсолутно никакве везе са мишљу старца Тадеја.
Најприје, за разумијевање мисли старца Тадеја недостаје кључ, а он није ни у модернистичкој психологији (дакако, у њеној популарнијој верзији „психологија за масе“), нити у постмодернистичком бућкуришу далекоисточних и европских концепата „мисли“, „енергије“, „карме“ и сл.
Старац Тадеј је човјек који, као и цјелокупно хришћанско поимање живота, човјеков однос према свијету разумијева кроз појмове „гријеха“, „покајања“, „благодати“, „свете тајне“.
Разлика је не само огромна већ у извјесном смислу оно што је старац Тадеј заиста желио да поручи поприма дијаметрално супротно значење у тумачењу: масе које га цитирају поимају га као својеврстан православни слоган самопомоћи, „концентрације менталних сила на оно позитивно“, на само још једну потврду „што зрачиш то привлачиш“ слоганске мудрости јефтине (пара)психологије. Али старац не говори о фрустрацијама и проблемима: „мисли позитивно – и дешаваће ти се лијепе ствари“. Није у питању „православна“ карма нити фенг шуи. Ништа од тога.
„Какве су ти мисли – такав ти је живот“ јесте варијација на Христове ријечи „Ко погледа жену са помишљу, већ је учинио прељубу у срцу своме“ (Мт 5,28). Кључни појам за разумијевање и Христових ријечи и старца Тадеја јесте гријех: он није превазиђени појам хришћанства већ суштински проблем човјековог односа према другом човјеку и себи самоме – па онолико колико се трудимо да ни не погледамо жену са помишљу, толико ће наш живот бити ближи Животу са великим „Ж“, Животу који јесте Смисао, Богу. То, наравно, није могуће простим скоком у безгрешност. Човјек се бори да „не погледа жену“ тј. да своје мисли окрене од свеопште изложености наших тијела и живота погледима и жељама – ми живимо у култури која је сасвим окренута од императива Бесједе на гори, штавише дијаметрално јој је супротна: живимо у култури амбиције, похлепе, свесексуалности. Борба за бољег себе – оног који не жели ништа од онога што му се нуди – од туђих ципела до туђег тијела у постељи – није лака ни једноставна. У том смислу, „какве су ти мисли – такав ти је живот“ није лозинка за изградњу унутрашњег свијета без проблема, фрустрација и борбе, без напора и самосавладавања. Управо супротно.
„Какве су ти мисли – такав ти је живот“ значи да, да бисмо очистили свој унутрашњи свијет, ми се налазимо у процесу непрекидног самоисправљања мисли и жеља, у борби коју, без Божије помоћи и благодати заиста ни не можемо да добијемо.
Али у борби. А борба није удобна. У борби је „позитиван“ циљ а не стање „лакоће“ и лепршавости. Дакле: старац Тадеј није говорио о проблемима и фрустрацијама – који описују наше животне ситуације и наш доживљај тих ситуација, али не и нашу етику. Проблем и фрустрација похлепног човјека јесте у томе што не може да има још више. Проблем многих који „траже само више љубави“ јесте у немогућности да задовоље своје сексуалне фрустрације или да ускладе сексуалну привлачност, менталну привлачност и доступност оних које би жељели да „воле“ и да њих воле. Дакле: „какве су ти мисли – такав ти је живот“ не значи ни да ћеш „снагом жеље“ добити оно што немаш а „позитивним размишљањем“ „очистити свијет око себе од тешких људи и мисли“. Не. Шира парафраза би била: „ако уложош напор да чак и на нивоу мисли очистиш свој живот од похлепе, пожуде, гњева, чамотиње – твој живот ће почети да раскрива смисао у Богу“.
Експлозија „позитивног размишљања“ већ је добро објашњена у теорији културе.
Ријеч је уједно и о својеврсној замјени за озбиљно постављање питања о смислу живота које, како би рекао Слободан Владушић, продукује Мегалополис, како би контролисао и банализовао његове становнике. У полису у коме су услуге психотерапеута скупе и тешко доступне, а ослазак свештенику на исповјест подразумијева концепт гријеха који је напуштен у Мегалополису са проналаском психоанализе – једино што остаје јесте „моћ позитивног мишљења“ као истински морфијум за масе. Моћ позитивног мишљења треба да извуче посљедње атоме снаге из потрошеног, уморног, незадовољног становника Мегалополиса коме Капитализам производи не само производе већ увијек и вишак жеље за производима, тјелима, забавама, фабричким „посебним“ догађајима и дешавањима. Моћ позитивног мишљења јефтина је замјена за хришћанску етику напора и смисла, одрицања и радости. Моћ позитивног мишљења јесте назив за илузију о могућности да се „позитивно“ – а оно је истозначно са „пријатно“ – оствари скоком, а не одрицањем. Зато – гле чуда! – у Јеванђељу, Радосној Вијести не постоји ријеч „позитивно“.
О томе да живот није само и једино мисао – већ и дубина онога што осјећамо и чинимо, што смо спремни да поднесемо, да дамо и да примимо, тек би вриједило писати. О сложеним односима мисли, жеље и праксиса настали су томови „Добротољубља“, само из хришћанске перспективе. Али ко би се занимао читањем. Мисли да читаш и исто је као да си прочитао, зар не?
