Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Ристов Ђого: Плач који нуди „Тома“, чини ми се, ипак тешко да је катарза!

Отац Дарко Ђого (Фото: ИН4С)

Људи данима плачу због “Томе”. Можда би тај плач по себи био љековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном смјеном жеља, прохтијева, чежњи које су некако естетизоване као “страдање” и “љубав”.

„Томо, овај пут ћу да родим. Немам више времена.“

Тако некако отприлике гласи та реченица. Она се губи у густом емотивном ткиву филма: до тада смо већ неколико пута промијенили и временске оквире, и приче, и перспективе – већ неколико пута нас је завртио емотивни рингишпил за који непрекидно мислимо да се дешава између Томе, Силване, доктора и Љиљане, а у ствари се актуелизују и копају наскровитији ћошкови наших душа. У њима се траже неостварени снови и небивали животи, јад над самим собом који није постао и никада неће бити.

До тада је све било. Та реченица је само илустрација, пречица у временском току. Њена једина функција је да нам каже да Гордана (чини ми се) жели да роди, а не да, претпостављамо, „овај пут“ прекине један живот.

Ми је гутамо.

Као што засићени емоцијама гутамо све. Не знамо да ли је Тома убио некога возећи пијан (претпостављамо да није?) Јер се у нашим емоцијама губимо, у сажаљењу над собом ми заборвљамо друге. Они нису важни у животу душе сабијене између „утјехе слабих пред смрћу“ и некакве афективне замјене за цјеловито људско биће.

„Овај пут ћу да родим“ најтрагичнија је, можда, реченица, цјелокупног „Томе“: наша пропаст изречена и формулисана, непримјетна и естетизована. Илустрација неважности људског живота пред на пиједестал вриједности уздигнуте „патње“ и „страдања“. Југословенска метафизика гордости ума и чулности душе: обје се живе и смјењују само да се заборави истински Други, онај поред тебе, онај коме си дужан Поглед који јесте Живот.

Људи данима плачу због „Томе“. Можда би тај плач по себи био љековит да то није плач за оним најдеструктивнијим у нама – за непрекидном смјеном жеља, прохтијева, чежњи које су некако естетизоване као „страдање“ и „љубав“. У времену у коме би свако од нас могао заиста данима да плаче за све добро које нисмо учинили, за све зло које другима јесмо, за све промашаје, за сву дјецу која Гордана није одлучила да роди – ми ћемо плакати над тешким собом који не жели да се мијења, већ да га жалимо.

Погријешио сам прошли пут. „Тома“ може да изгребе у нама много емоција, али засигурно ништа од тога нас не чини бољим људима – осим у оном свеопштем, необавезујућем смислу у коме свако од нас вјерује да заиста јесте „добар човјек“, ма шта осјећао и урадио.

Плач који нуди „Тома“, чини ми се, ипак тешко да је катарза.

(ИН4С, 13. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print