Упокојио се Христо Јанарас. Његове књиге а и личност одавно већ су постале саставни дио одрастања бројних српских и других православних теолога. Припадао је покољењу митрополита Јована Зизјуласа, са којим је често довођен у идејну везу – највише кроз схватање тројичне “онтологије” тј кроз њихову изузетну сличну и заједничку интерпретацију Свете Тројице на начин који је требало да буде утемељен у појединим Оцима али и разумљив савременој философској мисли. Остаје упитно колико се у томе успјело, али је непобитан утицај обојице на теолошко одрастање читавих генерација богослова код нас и у хришћанском свијету. Јанараса је увијек пратила сјена некако “одвећ интелектуалистичког”, “философски прекомпликованог” писца – иако су његове књиге читане и превођене на српски, хвалили су га углавном младићи са философским амбицијама, хвалећи тако помало и своје моћи (или своје схватање својих способности). Остали студенти су га Јанарасова штива доживљавали као захтијевнна а дух површности који је у међувремену завладао свијетом (не само академским) чинио је да некада незаобилазни Азбучник вјере или Слобода морала постану све више “неразумљиви” савременом студенту. То, ипак, много више говори о духу времена него о Јанарасовом уму.
Но утицај Јанараса много је дубљи од онога што се на површини види. Заправо, да би се он разумио потребно је читати његову најбољу књигу – “Прибјежиште идеја”, духовну аутобиографију у којој је изложио дјетињство, поринуће у хеленско пијетистичко братство “Зои” и разочарење том чудноватом, моћном, доброжелатељном али отуђеном и на моменте чудовишном организацијом. Заправо, потпуно предавање и разочарење тим “братством” не само да је обликовало Јанараса већ је кроз Јанараса обликовало и увозило за српске услове непостојеће “трауме” и комплексе. Непрекидно инсистирање на предности “онтологије” над “етиком” код Јанараса се уобличило као облик протеста против морализма који је био ваздух који се удисао у Зои-ју – добри Јанарас се борбом против “етике” борио против загушљиве атмосфере њемачког деветнеаестовјековног морализма препакованог у православни пијетизам, али је преношење његове борбе, изван хеленског контекста, у српској средини стварало више неспоразума и идеолошким странпутица него што је помагало у нашим околностима и са нашим проблемима. Жао ми је што није имао више разумијевања и за ужасне практичне посљедице које је читава еклисиолошка идеологија Фанара оставила у Украјини – на том пољу је цијенио личне оданости цариградским архонтима и исувише слијепо промовисао “полисни” аутокефализам и када је видјело да идеологеме његове и Зизјуласове еклисиологије само служе за оправдање политичке моћи Запада у Украјини. И на другим пољима његова теологија је знала да буде израз једне само грчке црквене проблематике, али остаће неспорни његови изврсни увиди у генезу западног нихилизма и мисаоно-друштвене декаденције. Зато га “нови теолози” окупљени око Волоса нису вољели: за њих је свака критичка мисао ка Западу била само старачка хистерија – иако је Јанарас најдубљи хеленски теолог ХХ вијека.
У неколико личних сусрета показивао је доброту и љубав, па и стрпљење. Нарочито током другог сусрета, у Требињу у фебруару 2020. године, када је већ постао старац. Говорио је пажљиво и прибрано, а нама је било потресно да нам Јанарас казује свој живот и теологију. Патио је за супругом, Татјаном. И увијек о смрти говорио као не само катастрофи и злу већ и као и о прилици за поновни Сусрет и предулазу у Царство небеско. Надам се да је са Татјаном сада у Царству небеском. За свако написано слово, за то што смо се мучили и учили читајући га, за младалачке заблуде и за критички ум, за доброту и љубав и ерос, за то што нас је учио да је додир – богословље а богословље – сусрет и додир, нека му је заувијек хвала.
