Иако у ове дане године обично читам „Велики пост“ оца Александра Шмемана, ове године сам се опредијелио за његове „Основе руске културе“.
Трагични расцјепи у (све)руском бићу који данас, на жалост, ни први, а можда ни посљедњи пут показује своје крваве стране, општа русофобија која савршено тачно осликава лажност премисе да „није проблем народ ни култура већ руководство“ – све то ме враћа једном прочитаној књизи оца Александра да јој се опет вратим.
Јер култура која је паралелно бомбардовала Србију и Црну Гору и снимала „Спасавање редова Рајана“ тешко и да може схвати свеобухватност са којом се она руска хрве са проблемом зла, страдања и гријеха већ хиљаду година. Ми данас заброавимо да и Пушкин и Достојевски и Гогољ и Булгаков стоје дубоко у једном току коме припадају стари хроничари пустиња, старци и њихово искуство непосредног додира са злом и борбе са гријехом у себи и у свијету.
Изнад готових рјешења, изнад јефтиних осјећања, руска култура се бори за очишћење себе и другога. И када је највише дошло до додира са прелесним Западом, она је имала снаге да пушкиновски јечи молитву Светог Јефрема Сирина: „Оци пустиники…“
Желите да се дотакнете убогог, од свијета презреног а величанственог човјека? Оно што смо позвани да чинимо у Великом посту.
Данас онда немате бољег ничег од Достојевског или Љескога.
