Упркос популарном схватању да је за наше националне катастрофе у ХХ вијеку крив недостатак „памети“ и „тактичности“, истина је управо супоротна и лако историјски показива: докле год смо као народ имали реалитвно једноставне идентитетске, политичке и свакидашње захтијеве и задатке – докле год смо као народ тежили „освети Косова“, ослобођењу и уједињењу, а као људи имали једноставно схватање живота у коме је централно мјесто припадало породици, прецима и потомцима – ми смо успијевали, напредовали и ослобађали се и уједињавали. Чак и када смо повремено губили ратове, нисмо пропадали него напредовали.
У тренутку у коме Срби почињу да преиспитују своје задатке и смисао свога живота – и као народ и сваки човјек појединачно – ми почињемо да копнимо. Не од мањка – од сувишка „памети“. Од нових концепата, амбиција и замисли. А то је преиод од почетка ХХ вијека до данас.
Од мањка памети и сувишка лажне „интелигенције“ ми смо смислили „тактике“ у којима смо се сјетили да ће Краљевина СХС бити срећна само ако солунац и фелдвебел буду исти, ако се српски национализам утопи у југословенски интегрализам. Од мањка памети и сувишка лажне „интелигенције“ смо повјеровали у све идеологије које су нас сатирале и које нас данас сатиру, које нас као отров у венама растачу. Од мањка памети и од жеље да будемо паметни ми и наше животе претварамо у шаховске партије непрегледних потеза који увијек заврше или патом или поразом. Кад год ме питају како сам се остварио у животу, како сам постао муж и отац, како сам писао научне радове, учио језике и све остало – одговор је јасан: никад нисам играо шаха са животом, већ молио Бога да благослови моју намјеру и кренуо да урадим оно што је до мене.
Зато: не треба нама данас никава „тактика“ ни око Косова, ни око Српске, ни око Црне Горе. Нас су „тактике“ као синоними за губљење циља и смисла и довеле довде докле смо сад.
Само Бога уз себе и пред себе. Једноставне циљеве и стрпљење да до њих не морам доћи ја, али да их из вида не смију изгубити моја дјеца.
