Пролазим ових дана путевима Српске, западним крајевима моје свесрпске Отаџбине и затичем мноштво страних војника, под пуном ратном опремом, у транспортерима. Није нам први пут да их видимо и мада смо се одвикли од гледања у њих – не изненађују нас. Они су ту да нас подсјете да смо под окупацијом. Они су ту да пружају “осјећај сигурности” који они који су их послали не разликују од осјећаја застрашености.
И мада би се на први поглед чинило да је Империја лицемјерна када својим грађанима гарантује мир и стабилност без транспортера, а нама је “гарантује” транспортером, никаквог лицемјерја нема: одувијек су Империје гарантовале мир својим грађанима центуријама на туђој земљи. Оно што, међутим, ниједан окупатор не може да схвати јесте ефекат јасноће коју страхом инхибира: слика Империје одједном се поново враћа из оне попуста у обући Офис на конверз патике ка слици румунског или чешког митраљесца у Трнову.
И можда је, опет, и та слика стране силе која настоји да те држи у страху који ти рачуна у “сигурност” најбоља илустрација борбе која нам читавог живота предстоји, а часном посту се интензивира: борбе да унутар себе освојимо стаменост и непоколебљивост из Христове љубави насупрот “миру” и “стабилности” транспортера. Јер, Христос управо и каже: „Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” (Јв 14,27)
