Православни верници данас обележавају летње Задушнице, а у Приштини, некада мултиетничком граду, овај дан обележен је уз мали број оних који су дошли на гробове својих најмилијих.
Обрасла трава и поломљене надгробне плоче – слика су православног гробља у Приштини.
Драган Радојевић,који је морао да оде из Приштине, овог јутра је дошао да запали свеће својим покојним родитељима и рекао да га, због последњих дешавања на Косову, не зачуђује што има врло мало Срба.
“Сам долазак на приштинско гробље ми се чини као да никада нисам напустио Приштину. Сваки долазак овде ме смири. Мада, није очишћено, они га годишње чисте једном до два пута, док друга гробља јесу. Ово гробље је окружено зградама, вероватно спремају оно што су успели да ураде 1999. године. Да нас нема”, каже Драган.
Милијана Филиповић из Приштине слику коју је затекла на православном гробљу у свом граду описује – “веома тужно”.
Признаје да није било свеједно доћи данас у Приштину.
“Углавном долазимо за задушнице… Ово је велика туга, да не могу деца да дођу да родитељима запале свећу, или родбини и својим најближима. Супруг и ја смо са зебњом дошли овде, јер после овог помахниталог догађаја од пре пар дана десио, није свеједно. Али, ипак, нисмо могли да не дођемо на очев гроб и да не упалимо свећу”, каже Милијана.
Парох Станиша Арсић који служи у Храму Светог спаса каже да уз страдање српског народа, страда и црква.
“У сенци претходних догађаја се огледа и данашњи дан на приштинском гробљу, а то је долазак малог броја верника да обиђу гробове покојника. Тако видимо да народ не страда само у једном дану, већ годинама. Уз страдање народа, страда и црква”, рекао је парох Арсић.
Испричао је и да су ове године поново добили забрану за служење литургије у храму..
“Зато понављам да поред страдања народа, страда и света црква. Због страха од свих дешавања, нема па скоро ни једног верника да упали свећу за покој душа својих предака”, напоменуо је Арсић.
Он је том приликом додао и да је велико неразумевање од стране људи који су задужени за сређивање гробља и не знају коме више да се обрате.
“Жалосно је што морамо да се ослањамо на неке који нас свакодневно презиру, да би се сетили да требају да очисте ово гробље. Жалосно јесте, али то је истина“, рекао је он.
