Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Патријарх српски Иринеј: Уздам се у светитеље Косова!

Пише: Живојин Ракочевић

„Tу смо и ту остајемо докле постојимо! Нека окупирају, као што окупирају. Нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар”, закључио је, говорећи о Косову и Метохији, почивши патријарх Иринеј. Пре две године, испред Манастира Грачаница чуо се његов недвосмислени, једноставни став. Овако крупних, јавно изговорених речи није било много у његовом животу. Политичари су губили наду да ће, како су већински мислили, превладати „прагамтизам и реалност на терену“.

Шта је то основна ствар о којој је говорио преминули патријарх? Може ли и ко сагледати целину овог простора и има ли та основна ствар животну подлогу?  У различитим временима, положајима, друштвеним и државним системима однос српских патријараха према Косову и Метохији представаљао је меру њиховог духовног, културног и државног утицаја. На различите начин они су доживљавали и живели овај простор, прелазили пут од изоловане косовскометохијске  сиротиње до Високих Дечана, од пећинских испосница до трона у Патријаршији.

Први концентрични круг српске целине и основне земље налази се на Косову и Метохији, а патријарх Иринеј је живео у том кругу са малим и посвећеним бројем људи. То је била његова целина.

„Никаква подела. Ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, буде у некој другој држави. Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница… То у моју главу не улази, а поготово не у срце“, поручио је онима који доносе одлуке. Они су те речи вероватно заборавили, али их, с друге стране, памте овдашњи Срби.

„Имао је велику бригу за нас“, каже историчар Александар Гуџић из Добротина. „Ми морамо да чувамо његов косовски аманет“, поручује владика рашко-призренски Теодосије уз захвалност за сталну подршку у најтежим временима. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор избегле Призренске богословије, која је свој рад наставила у Нишу, патријархов је вишедеценијски пријатељ, није у стању да говори, исувише је болно. Не заборавља се гостопримство епископа нишког Иринеја у најтежим данима после изгона са Косова и Метохије 1999. године.

„Након избора за патријарха приликом наших сусрета увек ми је постављао два питања, та два проблема су га очигледно посебно тиштала. Прво је: ‘Шта ће бити са нашим Косовом?’, а друго: ‘Шта ради онај твој пријатељ?’ Када је реч о Косову и Метохији, приликом последњег нашег сусрета у Нишу, није сачекао мој одговор. Рекао је: ‘Уздам се једино у оне наше светитеље доле’ ” Ово су речи које је патријарх Иринеј упутио избеглом песнику и професору Драгиши Бојовићу кад су се последњи пут видели у Нишу. Пријатељ је рашчињени владика рашко-призренски Артемије. И он се јуче упокојио у Ваљеву.

Шта се крије иза тих завета, како изгледа дуги живот калуђера, како се формира истинска православна свест и култура, какав се смисао крије иза дебелих зидова манастира, колико значе велике и звучне титуле?

Гужва је на вратима свечаног салона у конаку Манастира Грачаница. На улазу је владика херцеговачки Атанасије Јевтић који крупним гласом грми на неког политичара: „Ти, да преиспиташ своју комуњарску историју, и да се оставиш српске историје!“ Сви цупкају и чекају да се заврши „час“ након дуге видовданске Литургије, а патријарх Иринеј се смеје и, из групе званица, довикује: „пусти нас Атанасије да уђемо!“ Пролази поред политичара, узима га за руку и каже: „Добар је наш Атанасије.“

Ширина мишљења, спремност на слушање других, смирење у комуникацији, прихватање туђих ставова, као и неизоставни поглед у сопствене грешке карактерисало је доба патријарха Павла. Те вредности су настављене и у доба патријарха Иринеја. У његово време, време патријарха Иринеја Српска православна црква постала је место живог разговора, поље различитих ставова и место без раскола и честих одлазака. Условно говорећи, СПЦ је, једним делом, постала велики простор широког плурализма и демократског дијалога.

„Ваша светости, опростите ми ако сам вас као човека некада увредио, вероватно јесам, па ми сада опростите на томе”, поручио је прекјуче, почившем патријарху Иринеју владика Атанасије Јевтић. Јавио му се из Призрена, из обновљене Богословије „Светих Кирила и Методија“, где је патријарх био ђак, професор и ректор. Ту, иза зидина Призренске богословије, најважније просветне и богословске институције српског југа, последњи пут је боравио у априлу прошле године. Присетио се како је његова богословска генерација возом долазила до Урошевца, а одатле до Призрена, шездесет километра, често пешке или ретким поштанским камионом.

„Призренска богословија врло важна, јер она представља нашу наду. Она буди свест у народу и савест многих који су отишли одавде, да се врате на своја вековна огњишта. Нажалост, многи и ако би желели да се врате, сада немају где да се врате. Зато сам неколико пута говорио државном врху да би требало покренути обнову домова и подстаћи повратак народа, па после тога да сви други разговори дођу на ред… да се омогући запослење људима. Ово искушење треба паметно превазићи. Мислим да српска свест никако не може да се одрекне Косова и Метохије, јер су сви наши почеци овде, на Косову и Метохији. Овде где год загребете, нађете цркву. Само Бог зна колико је било цркава кроз ово време. Ви се лепо понашајте. Будите културни према овдашњем живљу, поготову у контакту са млађим комшијама. Треба показати културу, и када се срећете са дивљим људима, поготову са онима са јаком племенском свешћу који су дошли са стране“, рекао је патријарх Иринеј у последњем разговору са ђацима и професорима.

Ако је, како пишу Александар Петровић и Данко Камчевски, Косово „место где се преузима свест о целини“ онда је патријарх српски Иринеј свој живот изједначио са Косовом, а свест о целини постала је мера његовог живота. То је био пут и одговор на тешке изазове: идеологију, етничке сукобе, разарања и сеобе. Природно, једноставно мишљење и деловање широко је, код Срба, убличило, управо, свест о целини и припадности Новом и Косовском завету. Косовски завет код њега није изазивао преиспитивања и велике речи, он га је живео људски и народски, тихо и ненаметљиво, као последња призренска сиротиња велика и мала.

Извор: Политика/Митрополија

Став