Перо Алексић: Културцид

Српска национална интелигенција (пре)често је у целокупној нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до савременог вакта и земана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране, окупационе власти, низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи до данашњих дана. Просто, не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. Ипак, једна чистка се посебно издваја и она се, по свему судећи, с правом може назвати једном од највећих и најмистериознијих хајки на нашу националну интелигенцију.

Било је то крајем 1944. године. Тада је, већ на старту нове „народне власти“ у Србији, почела Велика Кампања прогона неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове, како ће се испоставити, погромашке акције налазиле су се и такве личности којима би се трајно поносиле културе и много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа, већину њих наша јавност већ одавно је заборавила, па су неки од њих данас непознати чак и нашој стручној јавности.

 

Завера ћутања

 

На (пре)дугачком списку страдалника ове типично стаљинистичке кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић; директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности проф. др Боривоје Д. Милојевић; директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић; познати лингвиста Бранко Милетић; угледни германист Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве; проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога; оснивач примењене ентимологије у Србији проф. др Михаило Градојевић; истакнути професор др Реља З. Поповић; угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике Политике; проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској и многи други, можда мање познати а не и мање заслужни и драгоцени…

О том погрому српске памети код нас се деценијама ћутало. Ћутали су не само Брозови политичари и настављачи „Титовог пута“, већ су то, вероватно ради каквог-таквог „мира у кући“, чиниле и жртве и њихови егзекутори, који су у међувремену направили завидне научне каријере, а многи постали и добитници највиших државних награда и ордена.

 

 

Изузев једног невеликог, у суштини пригодног рада др Момчила Митровића, сарадника Института за историју радничког покрета Србије, овом суморном страницом наше новије историје нико се није озбиљније бавио. А ни сам др Митровић није отишао даље од констатације да је са Београдског универзитета „удаљено“ неколико професора и од презентовања извештаја људи који су те професоре склонили са Универзитета. Уосталом, даље није могао ни отићи, јер је свој рад од непуних десет страница писао за једну едицију Центра за марксизам Београдског универзитета који је настављао „револуционарно дело“ оних који су те професоре избацили из културног и јавног живота Српског народа.

Тако је ова чистка деценијама била прекривена велом мистерије, која је прерасла у својеврсну заверу ћутања, која је надживела и Броза и његову смрт, и распад његове партије и државе, и прве дане напуштања титоистичког једноумља и прокламовање вишепартијског система у Србији, када су разоткривене многе табу теме из наше прошлости, али не и ова.

Ово напис је стога, колико се зна, први целовитији рад о овој тамној мрљи наше новије историје, настао на основу вишемесечног истраживања у Архиву Србије и Историјском архиву Београда. Он се предочава јавности у часу када особе од којих то највише зависи још ништа нису учиниле да се више од 60 жртава највеће хајке на српске интелектуалце макар посмртно рехабилитују. Ништа озбиљније усто није учињено ни да се Београдском и другим универзитетима у земљи врати суштинска аутономија укинута пре више од пет деценија.

 

„Осветници“

 

Београд и цела Србија, бар на први поглед, имали су јесени 1944. све разлоге да се радују. Немачка окупација бројала је своје последње дане, а Немце практично од Срба нико никад није волео.

Но, за већину људи Београда и Србије то ипак није довољан разлог да се, макар на тренутак, радују оном што долази, пошто су ратни бубњеви, уместо да јењавају, све јаче тутњали.

Са страница београдског Гласа, листа Брозових симпатизера у Србији, одјекивале су злослутне речи:

„Ми нисмо узели пушке само да отерамо Швабе (…) Ми хоћемо да избијемо очњаке и сасечемо канџе (…) Одмазда неће мимоићи никога (…) долази мач освете, долази праведни судија, долази Црвена армија (…) долази Народно-ослободилачка војска. Ми вам не носимо утеху, ми вам не носимо милости (…) Ми све памтимо (…) Ми ништа нисмо заборавили (…) Крв за крв, смрт за смрт.“

Дилеме нема: за оне који долазе правде није могло бити без казне, а победе без одмазде: „Казна је пуна победа (…) Ради тога смо се борили, ради тога смо пропатили (…) Сада правда нека говори.“

 

 

А позивница за говор нове правде већ одавно беше исписана, објављена у Младом борцу, листу најмлађих Брозових фанатика у Србији:

„Светите се Срби браћо
Још док траје издајника
Није Србин ко не приђе
У редове осветника.
Осветнице пушке наше
у рукама браће праве
меци свети пострељаше
Издајничке пасје главе.“

Нова, тек устоличена власт, која је саму себе називала народном, већ је била у пуном замаху.

Наиме, још Црвена армија, која је одиграла кључну улогу 1944. у истеривању Немаца из Србије и инсталирању Брозовог режима у Београду, није била отерала нацисте са Дунава, а у највишој образовној научној установи у Београду већ је формиран специјални суд – такозвани Суд части Београдског универзитета.

 

„Васпитне мере“

 

Суд части имао је све битне карактеристике преког суда, самог себе прогласивши надлежним да „суди свима наставницима Универзитета и њиховим помоћницима који су се затекли на Универзитету 6. априла 1941. године“.

Чланови Суда части, а било их је 11, утврђивали су „који наставници и њихови помоћници морају бити уклоњени са Универзитета или кажњени с обзиром“ – како је бирократски речено и прешироко формулисано – „на дела којима су се огрешили према своме народу или према аутономији, традицији и интересима Универзитета“. Тако, већ у овој чиновнички сроченој формулацији, Суд части открива своје праве намере: тврдећи да му је циљ заштита аутономије Универзитета, са Комисијом за обнову Универзитета која ће му достављати „материјал за покретање поступка против појединих наставника“, он ће на крају свог рада повући потпуно супротан потез. Предложиће, како ћемо видети, да се укине аутономија тог истог Универзитета.

 

 

Али, то није све.

Постоје бар још два навода који потврђују да је реч о преком суду. Први је да ће Суд части „оцењивати и судити по свом ‘слободном уверењу’“, а други да: „Против пресуде Суда части нема места правном леку и она је одмах и правоснажна и извршна“! Оба су дословно цитирана из Правилника о Суду части Београдског универзитета. Први је из члана 6, а друга из члана 17. тог документа.

Али, ни то није све.

У члану 5. овог Правилника пише да ће Суд части избацивати са Универзитета професоре и њихове помоћнике „да би се омогућио како правилан развој Универзитета тако и развој самих тих наставника и њихових помоћника“!

 

Како се прави „Нови човек“

 

Чим је основан, Суд части је, 12. децембра 1944. године, повукао први потез. Свим професорима Београдског универзитета упутио је циркуларно писмо и наложио им да што ревносније напишу изјаве о свом „раду и понашању“ и о „раду и понашању“ својих колега, наставника Универзитета.

Док су професори писали изјаве, у највећем броју случајева часно и поштено, Комисија за обнову Универзитета и Суд су 7. децембра 1944. на Коларчевом универзитету организовали свечану академију, на којој је говорио др Јеврем Недељковић, професор Медицинског факултета и председник Комисије за обнову Универзитета. Том приликом он је саопштио да Београдски универзитет преузима на себе одговорност за „стварање новог човека и нашег новог света“.

Неколико дана касније Недељковићева комисија је, у сарадњи са Повереништвом за просвету Србије под руководством Митре Митровић-Ђилас, за будуће наставно особље Универзитета организовала специјалне курсеве руског језика. Знајући да је дошло време у којем је познавање руског важније од познавања српског, на њих су се јавили и они који су иначе говорили и писали руски. Била је то, уствари, језичко-идеолошка обука коју су због идеолошке „заосталости“ похађали и професори који су руски језик познавали много боље од самих предавача.

У међувремену, „чишћење“ Универзитета почело је пре него су професори и написали изјаве о свом, и „раду и понашању“ својих колега, па и пре него је Суд части и формиран.

Чистку је започео др Душан Недељковић, етнолог и филозоф, предратни професор у Скопљу, члан Српске и Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске награде и Награде АВНОЈ-а. Он је, наиме, још 30. новембра 1944, као председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача и будући члан „Суда части“ издао писмени налог за хапшење својих колега Божидара Марковића, Миленка Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су са његовим знањем и одобрењем ухапшени и др Тихомир и др Стеван Васиљевић, чији је практично једини грех био што нису били комунисти.

 

Трагедија првог српског филолога

 

Већ међу првим званичним жртвама Суда части нашао се тако један од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник Балканског и Првог светског рата, резервни потпуковник српске војске – што је био највиши чин доступан једном цивилу.

 

 

Академик Чајкановић познавао је чак петнаестак језика. Пре рата три пута је биран за декана Филозофског факултета у Београду. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Важио је за једног од најбољих познавалаца античких пословица, издавао народне умотворине, писао уџбенике латинског језика, на којем је написао и многе своје радове. Преводио је с класичних језика и био један од највећих светских експерата за њих. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима, Студије из религије и фолклора, Преглед римске књижевности, Тит Макције Плаут – одабране комедије… Аутор је класичног дела Мит и религија у Срба, а иза себе је оставио и неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа.

Уз то, за разлику од неких који су му судили, академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу, да се не бори против немачког окупатора.

Ипак, Суд части га је међу првима најурио са Београдског универзитета. Практично све оптужбе против њега биле су без основа. И то не само правног, већ и разложно-политичког. За његов највећи, неопростив грех Суд части је прогласио одржавање једног стручног предавања за веома узак круг људи и што је учествовао у изради такозваног цивилног плана Универзитета. А циљ тог плана је био да се и у ратним условима, колико је год могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета.

Одлуку да га „казни удаљењем са Универзитета“ и да му тиме, како су цинично говорили, „омогуће развој“ потписало је осам чланова Суда части: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Филозофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Ђелинео, лингвист Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац. Функцију декана Чајкановићевог Филозофског факултета обављао је тада историчар Васа Чубриловић.

Априла 1945. Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично заувек  удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. Легао је у кревет и у њему остао пуних 14 месеци, све до своје смрти, августа 1946.

Пре неколико година у Београду су у пет томова објављена његова сабрана дела о српској религији и митологији. Ово репрезентативно издање, које би чинило част водећим светским народима и културама, пленило је посебну пажњу десетина хиљада посетилаца Београдског сајма књига. Ипак, ова дела, без обзира на све, нису добила награду за Издавачки подухват године – ако већ не постоји награда за издавачки подухват једне или више деценија. Чајкановићева сабрана дела о српској религији и митологији нису добила ниједан глас жирија Београдског сајма. Сви његови чланови дали су глас скромној књизи једне ауторке укоричених, обичних новинских текстова.

Тако је и после пола века испало да су егзекутори трагичне судбине академика Веселина Чајкановића били у праву када су написали да за њихове одлуке „нема места правном леку“.

 

Снимање достојанства

 

Голгота инж. Николе Обрадовића, професора Техничког факултета у Београду, започела је већ с првим данима немачке окупације. Нацисти су га одвели у заробљенички логор у Нирнбергу, где је одмах добио тешку упалу плућа. После неколико месеци мучења и малтретирања успео је да извуче живу главу, пошто је генерал Милан Недић, председник ратне владе Србије, успео од Немаца да издејствује да се из нацистичких логора пусте заробљени професори Београдског универзитета.

 

 

Откупљујући своју главу у рату радио је као ванредни професор Техничког факултета. Као сваки частан човек радовао се одласку Немаца из Београда, али не задуго. Чим се Брозов режим – уз огромну Стаљинову помоћ – устоличио у Београду, Суд части Београдског универзитета узео га је на нишан, тражећи да што понизније напише изјаву о свом „раду и понашању“ и „раду и понашању“ свих својих колега о којима је макар нешто чуо.

Инж. Обрадовић је одбио да цинкари и потказује, већ се Суду обратио с пуно достојанства: „Изјављујем да по испитивању своје савести мислим да нисам ништа учинио што би штетило части, угледу или интересима народа уопште, а Универзитета посебице“.

Овај угледни професор, који је још од 1930. на Техничком факултету држао катедру за хидрауличне машине, био је изричит: „Са окупатором нисам имао ни везе ни дотицаја. На Машинском отсеку најстарији сам ванредни професор. На Универзитету сам од 1926. године. За све време свога рада трудио сам се да корисно послужим и да углед катедре, а тиме и школе, попнем на што виши ниво. Мислим да сам у томе имао и успеха“.

Ни Суд части није могао доказати супротно, али га је ипак месецима злостављао и испитивао. Оштро му је замерио што у немачком заробљеништву није остао до краја рата, што је на Коларчевом универзитету одржао предавање О воденим моторима, што је присуствовао једној Светосавској академији и „прослави годишњице Стојана Новаковића“, једног од најугледнијих српских научника и државника, члана Српске академије наука и уметности.

То је Суду части било довољно да дође „до уверења да је професор Обрадовић крив, па је стога одлучио да се инж. Никола Обрадовић, ванредни професор Техничког факултета, казни удаљењем са Универзитета“.

На крају је, уз датум, 3. април 1945. године, стајало: „Чланови Суда части, Д. Недељковић, Павле Савић, Радомир Алексић, Петар Матавуљ, Милка Радоичић, Борислав П. Стевановић, Т. Бунушевац, Ст. Ђелинео“.

 

Брига о деци – неопростив грех

 

Тешка неправда погодила је и др Адама П. Лазаревића, ванредног професора Правног факултета у Београду.

Пред рат мобилисан, рат је према ратном распореду дочекао у Сарајеву, где се борио против Немаца. По капитулацији Југославије Немци су га заробили и сточним вагоном транспортовали у Немачку. Селили су га из логора у логор, да би најдуже био заточен у заробљеничком логору у Нирнбергу. Одатле је успео да се извуче марта 1942, после бројних преговора које су Недић и његови министри водили са Немцима о пуштању из заробљеништва професора Београдског универзитета.

На оптуженичкој клупи Суда части Београдског универзитета провео је готово колико и у немачком заробљеништву. Најозбиљније су га оптуживали што у заробљеништву, где је свакодневно мучен, није добровољно остао до краја рата и што је на Коларчевом универзитету одржао стручно предавање О суђењу по слободном судијском уверењу. Још више су му замерили што је током рата у Београду био један од најактивнијих чланова одбора за старање о породицама наших заробљеника у Немачкој, и о деци људи погинулих или несталих у рату.

Суд части посебно је инкриминисао један чланак др Лазаревића објављен у листу Српски народ. У том напису др Лазаревић је најпре констатовао: „Кроз векове од сељака Себра из доба Немањића па до сељака домаћина из наших дана сељачка породица је била и остала једини сигуран и поуздан стуб и неразориви и прави темељ српске националне цркве и српске државе“.

У наставку, др Лазаревић је смогао снаге да се у окупираном Београду суочи са ратном драмом Србије: „Постоје моменти лутања и колебања, моменти слабости. Постоје разне заблуде и самообмане, искушења и илузије, на изглед врло лепе и примамљиве којима није увек лако одолети и спасти се њиховог примамљивог и привлачног мада увек у ствари кобног и штетног утицаја и дејства. У таквом једном стању неодређености и лутања, заблуда и искушења, налазе се често, па се и данас налази, и наш српски народ. Али данас постоје они исти темељи који ће му и овом приликом омогућити да прикупи довољне животне снаге да се поново уздигне и нађе свој сигурни српски пут…“

 

 

Суд части је био неумољив: „На основу свега изложеног Суд је нашао да се професор Лазаревић огрешио о част и углед Београдског универзитета“ и једногласно га избацио са Универзитета. Беспоговорну пресуду, изречену „како ради правилног развоја Универзитета тако и развоја самих (жигосаних) наставника и њихових помоћника“, потписали су исти људи као и у случају инж. Обрадовића. Овога пута само је редослед био другачији: Павле Савић, Петар Матавуљ, Борислав П. Стевановић, Ст. Ђелинео, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац.

 

Пчелари су класни непријатељи

 

Међу невиним жртвама Суда части Београдског универзитета посебно место припада једном од најистакнутијих професора Београдског универзитета, биологу др Боривоју Д. Милојевићу, редовном професору Филозофског факултета, и директору Института за физиологију развића, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности.

На дугачкој оптужници противу њега, Суд части је на прво место ставио што је др Милојевић 1941. потписао Апел српском народу, мада су се неки чланови тог Суда тај апел такође потписали – и то добровољно, а не под принудом као др Милојевић.

Најоштрије су му замерили и то што је превео и објавио књигу Карла фон Фриша, Загонетке живота, превео избор из једног популарног дела француског биолога Фабра, припремио наставни план из биолошких наука за средње школе, био члан Одбора за здраво потомство, одржао неколико стручних предавања на Коларцу те пчеларима Шумадије одржао један курс у Крагујевцу.

Против тих оптужби др Милојевић се месецима борио, а његови напори нису били без одзива. Суд је „ценио наводе професора Милојевића“ о томе да је Апел српском народу потписао под принудом, уважио чињеницу да он „већ деценијама ради на популаризацији науке“, и изразио разумевање за његове „тешке материјалне прилике“ током рата.

Суд је „ценио наводе“, „поклонио веру исказима“, „обратио пажњу“, чак „ценио и наводе професора Милојевића да су његова предавања на Коларчевом универзитету, као и на пчеларском курсу, била чисто стручна“. Но, „на основу свега изложеног Суд је нашао да је професор Милојевић крив и да се огрешио о част и углед Београдског Универзитета, па је одлучио да др Боривоја Д. Милојевића, редовног професора Филозофског факултета, казни удаљењем са Универзитета“. И опет 3. април 1945, опет Београд, опет исти чланови Суда части, само редослед поново нешто другачији: Прво Савић, па Матавуљ, па Стевановић, па Недељковић, па Ђелинео, па Алексић, па ђачки рукопис Милке Радоичић, па, као и обично, на крају Тома Бунушевац.

 

Трагедија Јеремије Митровића

 

Јеремија Митровић, асистент за историју Филозофског факултета у Београду, свакако је једна од најкарактеристичнијих жртава „правилног развоја Универзитета“.

Овај угледни јавни радник, родом из села Брзана код Крагујевца, по убеђењу демократа и противник сваке диктатуре, припадао је све ређем соју људи који и у најтежим ситуацијама истрајавају на елементарном људском достојанству.

Власти предратне Југославије беху га тако два пута искључиле из студентског дома. Оба пута јер је био противник диктатуре краља Александра Карађорђевића. Још 8. марта 1932, заштитници шестојануарске диктатуре беху га избацили из дома пошто је „у сали дома викнуо: ‘Доле Петар Живковић’ “, тадашњи председник диктаторске владе.

Школске 1939/40. био је председник Месног одбора Савеза трезвене омладине Београда, да би га београдски властодршци, због организовања литерарних састанака средњошколаца, прогласили и комунистом.

Уз то, почетком рата, и поред бројних притисака сарадника Милана Недића, одбио је да потпише Апел српском народу. Недићеви министри одмах су повели кампању против њега и забранили његов средњошколски уџбеник Историја Југославије. Затим је 14. новембра 1941. отпуштен са места асистента на Филозофском факултету.

На изрицању ове казне, која га је лишила било каквих средстава за живот, највише се ангажовао Обрад Залад, један од најсуровијих агената београдске Специјалне полиције. Он је у јесен 1941. Недићевом Министарству просвете упутио доставу у којој је писало да је Митровић „опасан комуниста“.

Борећи се за егзистенцију, Митровић је тада повукао један крајње необичан потез. Писмено се обратио Велибору Јонићу, Недићевом министру просвете, и од њега тражи да га, ако је већ „опасан комуниста“, одмах предају злогласној Специјалној полицији!

Но, ма колико необичан, тај Митровићев корак ипак није био толико ризичан, чак ни у време када је Специјална полиција била најокрутнија. Било је то у ствари једно лукавство, пошто је тада у тој Полицији он имао два друга још из Крагујевачке гимназије, Бору Митровића и Јанка Јанковића. Њих су комунисти, да би спасили што већи број својих чланова и симпатизера, по налогу Александра Ранковића већ првих дана рата убацили у Специјалну полицију.

Да би од Недићевог режима заштитили Јеремију Митровића, они су прибегли већ уходаном полицијском трику. Бора Митровић је успео да се у његов полицијски досије упише да „није ни левичар, ни комуниста“, а Јанко Јанковић је Специјалној полицији упутио једну лажну доставу у којој је стајало да је Митровић у суштини антикомуниста, то јест, да је „познато како је Митровић школске 1939/40“ помогао полицији да „открије једну групу средњошколаца“, опасних левичарских екстремиста.

Овај трик његових пријатеља није међутим много помогао Јеремији Митровићу. И даље је остао без посла и средстава за живот, па је све до јесени 1943. преживљавао дајући приватне часове београдским ученицима и студентима. Тада је, захваљујући Јанковићевој лажној изјави, враћен на Универзитет, где се до краја рата ничим није компромитовао.

 

 

Ипак, управо због те лажне изјаве, Брозова „народна власт“ је Јеремији Митровићу приредила вишегодишњу тортуру, гору од оне коју му је организовао Недићев режим.

А тој истој „народној власти“ Митровић је пружио руку пре него се она и докопала Београда. Мада болестан, у лето 1944. успео је да изађе из Београда и дође до Рудника, где се Петој личкој ударној дивизији добровољно пријавио као борац. Старешине и лекари ове дивизије поздравили су његов гест, али су га због болести вратили кући. Но, после два месеца, од Суда части Београдског универзитета добио је писмени захтев да положи рачуне о свом раду и понашању током рата. Уверен у своју невиност, Митровић је 18. децембра 1944. писао Суду: „У вези Вашег акта бр. 1. од 12. 12. 1944. г. одговарам следеће: И док сам био отпуштен из службе и после за време службе у току окупације мислим да сам се држао исправно са националног гледишта. С поздравом, Јеремија Д. Митровић, асистент Филозофског факултета“.

 

Грубачићево писмо Недељковићу

 

Суд части је Митровића месецима понижавао и малтретирао, а 20. фебруара 1945. сатима га саслушавао. Његово саслушање запрема 23 стране текста писаног црним мастилом. Из тог документа се види да су му замерали што је пре рата сарађивао у часописима Опленац и Око соколово, а „није (се) појављивао у нашим часописима“. Још оштрије су га оптужили што је 1935. написао чланак са „неколико реченица неповољних по стање у СССР“, а највише теретили због тога што је Јанко Јанковић, да би га спасио од прогона Недићеве власти, измислио да је 1939/40. помогао полицији да „открије групу напредних ђака“. Тако су оно у шта ни Недићеви људи нису хтели олако да поверују Брозове судије приказале као необориви доказ. Добронамерну лаж свог специјалног агента прогласиле су истином.

Митровић се упорно бранио, истинским доказима побијао све оптужбе, али узалуд: цинкароши су му стално фабриковали нове оптужбе. Тако је, само четири дана после Митровићевог саслушања, 24. фебруара 1945, Коста Грубачић, помоћник повереника за просвету Србије, написао др Душану Недељковићу, једном од главних изасланика Брозовог режима на Универзитету, следеће:

“Драги Душане,

Ево Ти напомене за Јеремију Митровића, асистента за историју на београдском Универзитету. Онога дана кад сам се срео са њиме на Универзитету почео се жалити говорећи да су наше власти сувише оштре у кажњавању наводећи пример како смо побили преко 4 000 (четири хиљаде) људи у Крагујевцу, преко хиљаду у Београду, да су неоправдано убили његова оца, да то неће трпети српски народ итд. Не знам тачно какво му је држање било за време окупације, али би добро било да и ово узмете у обзир приликом доношења одлука Суда части на Универзитету. Изгледа, према његовој дрскости, да злоупотребљава аутономију Универзитета.

Другарски поздрав, Коста.”

Др Недељковић је одмах ступио у акцију, па је Грубачићево писмо послао др Јовану Томићу, председнику Суда части: „Шаљем Вам га с обзиром да Ви ислеђујете случај поменутог асистента, а сматрам да га треба и по овом испитати. Са колегијалним поздравом. Смрт фашизму – слобода народу, Др Недељковић“.

На реду су нова саслушања, па хапшење. Агенти ОЗН-е, такозваног Одељења за заштиту народа, су 1. маја 1945. Митровића стрпали у истражни затвор војног суда Команде града Београда, и у њему га држали до 11. августа 1945. Војни иследник Радивојевић учинио је све што је могао да докаже да је Јанковићев лажни извештај истинит, да је Митровић стварно урадио што је Јанковић измислио не би ли друга спасио од Недићевог режима. Но, Радивојевићев труд био је узалудан, јер војни иследник ни после вишемесечне потраге није успео наћи ни једну жртву Митровићеве „провале“, пошто таквих, а ни провале, није ни било.

 

Правда није стигла

 

„Напротив, бројни испитани ученици гимназија у којима је окривљени био професор“, установио је Војни суд, „сведоци Љубиша Ранчић, Јосип Поп-Митић, Вукићевић Светислав, Добривоје Јелић и Видовић Радивоје, махом левичарски настројени још у гимназији, а у току НОБ њени учесници, сарадници или присталице, изјављују сагласно да је њихов Јеремија био врло исправан и омиљен васпитач. Нарочито код левичарских оријентисаних ученика и то због тога што је и сам био такав. Даље, да се исти баш заузимао за ђаке комунисте којима је претила опасност да буду удаљени из гимназије“.

Због свега тога јавни тужилац града Београда Милош Д. Јовановић 27. августа 1945. „обуставља кривични поступак противу Јеремије Митровића“, али крај његовим мукама још није био ни на видику. Суд части га је већ једногласно избацио са Универзитета, а да га пре тога ни за једну нову оптужбу коју му је ставио на душу није ни саслушао. Зато се Митровић 3. септембра 1945. обратио Ректорату Универзитета, достављајући му решење којим је Војни суд обуставио сваки кривични поступак против њега: „Сматрам да Ректорат Универзитета има оправдање да предузме потребне кораке да се уклони нанета ми неправда, да се вратим на своју асистентску дужност, на којој се за скоро петнаест година никада нисам показао недораслим и недостојним“.

Но, Ректорат се о све Митровићеве молбе и захтеве једноставно оглушио. Тако је било и са његовим последњим обраћањем Ректорату, 8. јануара 1947, када је писао да су „сва нагађања о некој мојој скривеној залеђини само гола фантазија“. Она су, навео је: „резултат несавесности мојих иследника који нису хтели да проверавају ни најједноставније моје исказе на саслушању. Чак ми нису веровали да сам у лето 1944. отишао у партизане, одакле сам као болестан отпуштен – иако сам о томе имао да им покажем и писмени документ (…) Тражим да се сада, после свега, непристрасно прегледа сав материјал у вези са мојим удаљењем из службе и да се донесе логичан и правичан закључак“.

Ништа није помогло.

 

 

Јеремија Митровић покушао је да позове у помоћ Бору Митровића – тајног комунистичог агента у Специјалној полицији, који је после рата радио у Министарству унутрашњих послова – али ни то није вредело.

Јанко Јанковић није био у прилици да сведочи о Митровићевој невиности. После хапшења истакнуте млађе револуционарке Вере Милетић, из Пожаревца, њега су Немци одмах стрељали.

 

Пријатељ пријатељу – непријатељ

 

Др Бранислав Миловановић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, једва је дочекао дан када ће Немци бити протерани из Србије. Он је за време рата пуким случајем спасао главу.

Наиме, већ на почетку окупације Немци су га као заробљеника послали у рудник антимона у Зајачи код Лознице. Ту је радио већи део рата, да би га августа 1944. командант Јаворског четничког корпуса у Ивањици, мајор Цветић, осудио на смрт „као комунистичког симпатизера“. По њега су већ били послати егзекутори, када га је Цветић, на молбу и преклињања бројних Миловановићевих пријатеља, ипак поштедео.

Др Миловановић се потом најпре склонио у Пожегу, па преко Чачка, Милановца, Рудника и Марковца стигао у Свилајнац и, на једвите јаде, у Београд. Међутим, у међувремену мајор Цветић се предомислио, па је своје људе послао у Београд да др Миловановића убију, али се он вешто крио и успео да крај рата дочека жив.

Пошто је утекао четничкој потери др Миловановић је сазнао да је и др Синиша Станковић, редовни професор Београдског универзитета од 1934, један од његових „највећих пријатеља“, преживео рат и постао председник Антифашистичке Скупштине Народног ослобођења Србије. Њихово дугогодишње пријатељство јачала је и чињеница да је Миловановић за професора Београдског универзитета био изабран баш на предлог професора Станковића.

Обрадован вешћу да је његов стари пријатељ жив, др Миловановић му 1. новембра 1944. пише писмо које почиње овим речима:

“Драги г. професоре,

Тек прошле недеље дознао сам, из новина, да сте живи. Та вест била је за мене и велика радост и велико изненађење, утолико више што се већ месецима упорно говорило да сте стрељани у неком концентрационом логору у Немачкој. Мислим да не треба да подвлачим да сам заједно са многим мојим друговима био искрено и дубоко ожалошћен вашом судбином; ја сам се лично осећао нарочито погођеним, јер сам сматрао да сам изгубио једног, мислим да могу тако да вам напишем, од својих највећих пријатеља уопште и у школи посебице. Због тога ми је веома жао што нисам могао одмах да дођем до вас и да вам се јавим (прележао сам тежак грип са запалењем синуса).”

Др Миловановић је свог пријатеља обавестио да је у Руднику антимона у Зајачи „од почетка истрајно спроводио саботаже“, да су он и његови сарадници „руду стално мешали са јаловином“, „радили лажне анализе“, а „истражне радове погрешно поставили тако да нису давали никакве резултате“. Резултат свега тога био је за Немце поражавајући: „Поред џиновских модерних инсталација, троструко већег броја радника него пре 1941. године, продукција антимона није могла да достигне ни половину предратне производње.“

Др Миловановић је свог пријатеља подсетио и да је антимон за Немце био од „првокласног значаја“, јер им је, „поред осталог био потребан и за подморнице“. Поверио му се да је „у погледу рада против Немаца ишао чак и даље“. Рекао му је да је почетком новембра 1943. енглеским падобранцима предао „план свих постројења, свих бункера, минских поља, мреже бодљикаве жице“ и да се с њима договорио да се Зајача, „у случају да Немци успеју да повећају продукцију, бомбардује или сруши изнутра“.

На крају, др Миловановић се свом пријатељу потпуно ставио на располагање: „за војску (резервни сам поручник), за неки рудник (ове зиме нам треба много угља) или за све друго што ви одредите. Поздравља вас и поштује Б. Миловановић“.

Није пропустио ни да свом пријатељу саопшти и једну појединост коју је др Станковић – ако је из било којих разлога сумњао у њега – могао врло лако проверити. Написао му је: „Имао сам великих тешкоћа око спасавања радника наклоњених партизанима. Од мојих људи страдао је само један, иако су четници вршили по околини страшне покоље а рудари, чим попију мало више, говоре о стварима о којима се тада морало ћутати…“

Но, чим је добио Миловановићево писмо, др Станковић га је, уместо да се обрадује, проследио будућим члановима Суда части Београдског универзитета. Неко је у левом горњем углу овог приватног писма написао: „Поповићу у рад“, а кад је Суд почео да „чисти“ Универзитет одмах је, међу првима, прозван и др Миловановић.

 

 

Кад већ нису могли ништа друго да му замере чланови Суда части су га оптужили због пристајања да из заробљеништва изађе пре рата, објављивања, 1942, чланка Да ли се легендарна Атлантида налази на дну Јегејског мора, књиге Тајанствене земље, чланка Српски прилог европској науци и, коначно, што је радио у руднику антимона у Зајачи.

И, мада је др Миловановић доказао да је тамо радио у корист немачке штете, те да ниједан од његових радова објављених током рата „није био политичке природе“, све му то није помогло. Суд части га је 3. априла 1945. истерао са Београдског универзитета.

Неколике додатне белешке о „Суду части“

Суд части званично је 5. децембра 1944. године формирала Комисија за обнову Универзитета.

Чланови ове комисије били су: биолог Синиша Станковић, психолог Борислав Стевановић, историчар Васа Чубриловић, физичар Сретен Шљивић, психолог Баја Бајић, фтизиолог Јеврем Недељковић, правник Јован Ђорђевић, физиолог Стеван Ђелинео, затим књижевни историчар Петар Колендић, који је одмах поднео оставку, па хемичар Александар Леко и фитопатолог Младен Јосифовић.

Суд је имао 11 чланова. Председник је био минеролог и петрограф Јован Томић, а секретар правник Јован Ђорђевић. На пресуде Суда најчешће су се потписивала осморица чланова: Павле Савић, Петар Матавуљ Борислав П. Стевановић, Стеван Ђелинео, нека Милка Радои-чић, лингвист Радомир Алексић, етнолог и филозофски писац Душан Недељковић и стручњак за екологију шума и хортикултуру Тома Бунушевац.

Поред Суда части Комисија за обнову Београдског универзитета је крајем 1944. године поставила комесаре Ректората и деканата појединих факултета. Тако је послове из надлежности Ректората водио др Јеврем Недељковић, а функцију декана обављали су: др Васа Чубриловић (Филозофски факултет), др Јован Ђорђевић (Правни), др Александар Леко (Технички), др Баја Бајић (Богословски), др Петар Матавуљ (Медицински), др Младен Јосифовић (Пољопривредно-шумарски) и др Драгољуб Јовановић (Ветеринарски факултет).

Први редовни ректор Београдског универзитета био је др Стеван Јаковљевић, а први проректор др Душан Недељковић. Они су на ове дужности изабрани 28. августа 1945.

Напомена Уредништва Српског Листа: Под насловом Нечастиви на Београдском универзитету, горњи напис објављен је у часопису Српско наслеђе од 3. марта 1998, који је уређивао Драган Влаховић. О самом аутору нисмо могли наћи никакве податке.

(Српски лист, 2013/Стање ствари, 15. 05. 2023)