Пре петнаест година овај свет напустио је знаменити руски писац, политички мислилац, нобеловац, Александар Солжењицин.
Рођен је 11. децембра 1918. године у Кисловодску, у Ставропољском крају, на југу Русије.
Породица у којој је рођен није спадала међу одушевљене присталице новог режима у Русији. Родитељи су били убеђени хришћани, отац је био официр, козачког порекла, мајка изданак велепоседника. Године 1924. са мајком се сели у Ростов на Дону. Факултет за физику и математику завршио је 1941. године на Ростовском универзитету. Похађао је и студије филозофије, књижевности.
На фронт је упућен 1942. године, у јеку Другог светског рата, против немачких нападача. У униформи и борбама проводи три године. Одликован је и унапређен за војне заслуге.
Убрзо потом, ухапшен је, фебруара 1945. године. Разлог је лежао у углавном наивним коментарима Стаљина у приватној преписци са пријатељем Николајем Виткевичем, преноси Танјуг.
Осуђен је на осам година принудног рада. После боравка у Подмосковљу, у логору у Казахстану налази се од 1950. до 1953.
Чудесно исцељење од канцера, које је доживео, тумачио је као плод снаге вере. Од тада па до краја живота био је врло одлучан хришћанин, у чему су га поколебала претходно искуства на фронту.
Врховни суд прогласио га је невиним фебруара 1956. године. Било је то време Хрушчовљевог отопљавања. Тада се појављују и први његови књижевни радови – „Један дан Ивана Денисовича”.
Како су се прилике унутар совјетске државе убрзо промениле доласком тврђе линије у време Брежњева, наново је под будним око политичке полиције, а објављивање његових радова је онемогућено.
Године 1970. додељена му је Нобелова награда за књижевни рад.
Уобличио је у то време „Архипелаг Гулаг”, замашно дело, његов опис, тумачење и представљање, читавог система совјетских логора за стварне или умишљене противнике.
Дело „Архипелаг Гулаг” било је својеврсна бомба са способношћу дугорочног подривања темеља „совјетског раја”.
Ухапшен је 1974. године и протеран у Западну Немачку, која је показала вољу да га прихвати.
Године 1976, преселио се у САД, где ће се коначно настанити код град Кевендиша у држави Вермонт. У Русију се вратио тек 1994.
На Западу где је дочекан као велика нада антисовјетске пропаганда, релативно брзо је, за многе, посебно академски естаблишмент, заправо постао сумњив.
У јавним наступима није показивао одушевљење за вредносни модел савременог Запада. Сматрао га је декадентним, конзумеристичким, дубоко антихришћанским. Готово све велике вредности такозваног либералног модела друштва сматрао је погрешним, и то није крио.
Отуда су га понекад описивали као екстремног десничара, ако не и горе. Када је после посете Шпанији медијима нашироко тврдио да је режим генерала Франка био такорећи појам толеранција у поређењу са приликама унутар Совјетског Савеза, поједини интелектуалци Запада су га окарактерисали као фашисту. Била је то, разуме се, бесмислица.
Солжењицин је заправо увек говорио да се диви грађанској иницијативи и предузимљивости, те да то на локалном нивоу доноси врло добре резултате у појединим земљама Запада, као у Швајцарској и САД. Такође, наглашавао је да је степен личних слобода које су достигле савремене демократије Запада за сваку похвалу.
Када се вратио у Русију деведесетих био је згрожен последицама власти Јељцина и његове друштвене елите. Одбио је тада понуђена признања.
Тај став је сасвим променио када је почела стабилизација прилика у Русији под Путином.
Када је дошло до напада на Србију, односно СРЈ, 1999, са циљем отимања Косова и Метохије, активирао се додатно јавним иступима и тумачењима.
Тврдио је да је управо агресија на Србију 1999. разбудила и променила Русију. Преминуо је 2008. године.
