Пише: Наташа Јовановић
Шта је истина о манифестацији „косовске културе“ у Београду
Зашто је тема фестивала „Мирдита, добар дан“ промашена, те да ли би уместо „упознавања“ било упутније рећи истину, колико год она била непријатна – да на Косову не постоји државна нација, нити њене вредности и остварења већ само идеологија ОВК? Своје мишљење о овој теми износе новинар и писац Живојин Ракочевић и Александар Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице.
Живојин Ракочевић
Како се не познајемо?
Шта је циљ косовске културе и косовског система, те нове идеологије без садржаја
Потпуно непознати Албанци из Приштине долазе у Београд на упознавање с потпуно непознатим Србима на фестивалу косовске културе „Mirëdita, dobar dan!“ У ери савршене комуникације, опште писмености грми са многих адреса: „Ми не познајемо Албанце! Ми не познајемо једни друге! Морамо се помирити!“
АМНЕЗИЈА Мире се они који се никада нису свађали, догађа се сусрет две културе – косовске и српске! Очеви ових уметника познавали су Србе, а друга генерација Албанаца их доживљава као да су Римљани, Трачани или Келти. Да ли је реч о етничкој и идеолошкој амнезији, ако још увек поред њих, у гетима, живе и стварају Срби сликари, писци, вајари, глумци протерани из градова.
Како је могуће да се не познајемо када је Београдски универзитет из темеља подигао Универзитет у Приштини са основном намером да асимилује Албанце и да их претвори у српску колонијалну, високообразовану масу. Нису се ни осушиле прве руже ни сузе на Титовом гробу, а са тог неслободног и већински албанског Универзитета кренуо је 1981. националистички демон и за срце угризао Југославију. Не, ми се не познајемо!
Градили смо заједно Народно позориште у Приштини, глумци великосрби, београдски редитељи хегемони, изводили су на сцени представе у којима се заувек утопио дух албанског народа. Ми се нисмо сретали!
Градили смо заједно градове и град и нисмо се упознали. У срцу тог града је Универзитетска библиотека. У њој су Американци, након сукоба 1999, безуспешно покушали да направе одсек за косовологију. Аутор овог текста је, пре више од десет година, добио позив да дође у Библиотеку на неки састанак са чиновницима Европске уније. Одговорио је да неће доћи уз извињење: „Не могу да дођем у библиотеку, јер ће ме 800.000 књига на моме језику питати: ’Зашто нас већ 20 година нико не чита?’ Извините, не могу да поднесем терет тог питања.“
ПАРАДОКС И НЕСРЕЋА Парадокс и основна несрећа данашњег Косова је да на њему нама ништа косовско. Косово нема своје власништво, а све вредности овде припадају Србима, Албанцима, Турцима и осталима. Ништа од тога не припада Косову, нити косовској култури, културном контексту, државној нацији. Овде нема државне нације, нема њених вредности и остварења. Основни садржај је идеологија ОВК, коју су на силу наметнули Тачи, Харадинај и остали, и заувек збрисали наслеђе и идеје својих противника из табора Ибрахима Ругове. Те нове вредности су само у траговима, најчешће криминалним, прескочиле Проклетије и постале део друштвеног живота у Албанији, док се у Македонији препознају као трајни модел који би требало да, у дужем периоду по косовском принципу, раскомада ову државу.
Српски косовски модел је садржај већине Срба и српских држава, а тамо где су га изгубили престали су да буду нација. Вредности тог модела су општечовечанске и њих је наука јасно одредила, а у протеклих петнаест година то је учинио УНЕСКО. У њима могу, ако имају за тим потребе, учествовати и Албанци, али никада не могу учествовати као власници тог наслеђа. Косовска култура и нови косовски систем имају за циљ да српску, турску и осталу баштину подведу под своју администрацију и промене њено власништво. Циљ те нове идеологије без садржаја је да преузме туђе јер своје нема. Талената, провокације и дела има, они ће вредносно опстати уколико не буду део агресије, идеологије, косовологије и косовске културе.
Александар Ђикић
Истина је ретка звер
Како су „мирдите“ постале наша свакодневица, а „десничарске групе“ само фолклор?
Фестивал „Мирдита“ је синергичан са свеукупним нашим деловањем према Косову и Метохији, и то: политичком, економском, социјалном, културолошком… Тај „фестивал“ јесте смишљен да бисмо се понизили, али зар то не радимо у свим горепоменутим сферама, свуда и на сваком месту. Стога је „Мирдита“ организована од стране оних који настоје да српској јавности огаде Косово, како би процес сецесије олакшали.
То се ради перфидно и има апсолутну подршку: невладиног сектора, амбасада водећих земаља Европе, власти, као и дела опозиције. Зато је тај „фестивал“ нешто много више и опасније од обичног фестивала.
Да ствар буде гора, једној тако перфидно испланираној и добро и богато организованој акцији, као по правилу супротстављају се тзв. десничарске групе, које у ствари (неко свесно а неко несвесно) раде у интересу организатора. Склон сам да верујем да организатор контролише и фестивал и те „десничарске групе“ и појединце, и активира их како би додатно оцрнио Србију и Србе.
„Мирдитама“ се лако може супротставити када би се хтело. Када би се у српском друштву говорила истина, па и о Косову; када би се говорило о огромним српским жртвама, о погубности пројекта „Велике Албаније“ која се пред нашим очима и уз наш благослов ствара, о несталима, погинулима, о отимачини државне и приватне имовине, када се не би свест и савест Срба даноноћно анестезирале, онда би се „мирдите“ саме од себе угасиле.
Пошто се нама непрестано импутира осећање кривице, неретко и етикета геноцидности, онда су „мирдите“ наша свакодневица, а „десничарске групе“ само фолклор који то све треба да појача и оправда.
Свакодневно контактирам с Албанцима. Тачно је да сада многи од њих кажу да је етничко чишћење Срба 1999. била грешка, али то кажу сад! Те 1999. године направљено је етничко чишћење Срба. И раније, али 1999. имало је карактер геноцидности. О томе се у српском друштву не прича, а када би се причало, верујем да би и учесницима разноразних „мирдита“ било непријатно да уопште помисле да дођу у Београд. „Симаспасићки“ прогон „Мирдите“ је штетан и у ствари иде наруку организаторима.
Против „Мирдите“ се можемо борити само истином, а она је у српском друштву ових дана „редак звер“.
Извор: Печат
