Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

ПОВЕРЉИВО ИЗ БРИСЕЛА (II) Милановић: Рачак направљен као и Маркале, знали смо шта се спрема и да је то Вокеров задатак

Српским безбедносним структурама је било добро познато ко је Вилијам Вокер, који је у октобру 1998. године постављен за шефа Косовске верификационе мисије ОЕБС, каже у интервјуу за Косово Онлајн генерал-потпуковник у пензији Јован Милановић, који је неколико месеци раније доставио Београду информацију да постоје планови да на Косову буде исцениран инцидент по угледу на случај “Маркале“ у Сарајеву, који би био повод за НАТО агресију на СР Југославију. По његовим речима, Вокер је био послат са задатком да то спроведе у дело, што је, како додаје, и учинио у Рачку.

Генерал Милановић, који је у првом делу интервјуа за Косово Онлајн говорио о својој тајној мисији у Бриселу и својим обавештајним активностима у центру НАТО, каже да је након што је сазнао планирани датум агресије, 12. окробар, за Србију било од виталне важности да дође до планова НАТО за напад. Како је описао, многи су били спремни да усмено поделе те информације или покажу папир са подацима, који би потом спалили, али је кључна ствар била да дође до званичних докумената о плану агресије, како би државни врх могао да донесе стратегијску одлуку о одбрани земље. Планове НАТО за напад на СР Југославију српском обавештајцу доставио је Француз, мајор Анри Бинел, за кога генерал Милановић каже да је био прва српска жртва НАТО агресије.

Како сте дошли до Бинела, који је жртвовао себе и своју каријеру дајући Вам НАТО планове за агресију? Био је шеф кабинета војног представника Француске у НАТО-у, али који су били његови мотиви, ко је он заправо био?

У покушајима код много јачих фактора нисам успео, пао ми је на памет Бинел. Пао ми је на памет, јер сам преко њега успоставио контакт са његовим генералом, шефом војне делегације, који је имао јако важну улогу у НАТО у разбијању немачког концепта агресије, у вези копнених снага итд.

Са Бинелом сам претходно имао неколико контаката. У том тренутку се његов генерал није налазио у Бриселу. Позвао сам га и питао га да ли можемо да се видимо, он је рекао да и нашли смо се истог дана у једном грчком ресторану. Ја сам већ био под једном респективном пажњом, пратили су ме вероватно од телефонског разговора. Нисам више имао других могућности за комуникацију, сада сам ишао на све или ништа, да завршим посао, па шта год да буде.

 

Сели смо за један сто који нам је био унапред припремљен и ту се слило конобара, ја мислим да би могли да услуже десеторо. Сваки час је понеко доносио или односио нешто. Знатижеља је била велика. Међутим, мој циљ је био да од њега добијем потврду да ли ће моћи да ми учини услугу и да ми да папире. Он је наравно рекао да је то опасно, на шта сам му одговорио јесте, знам, наравно да је опасно. И рекао сам да ће мене, ако до тога не дођем, обесити у Београду. Питао је како ће те обесити, а ја сам му рекао код нас постоје у историји примери да неког, ко је државу издао на овакав начин или обмануо, вешају на Палати Албанија на Теразијама. Презнојио се. Поверовао је вероватно, а ја га никад за то нисам питао, иако смо се видели и у Београду. Једно време је заћутао, гледао ме је, анализирао, иначе он је специјалац пар екселанс, и рекао “добро”.

Шта се након тога десило, кад сте се видели поново?

Разишли смо се и сутра увече је дошао код мене кући. Мислим, храброст невероватна, безобразлук још већи, дрскост не знам којих размера. Ја сам наравно знао његов став према НАТО и према Шираку. Бинел је иначе, иако није члан партије, био деголиста. Де Гол је извео Француску из НАТО, а Ширак је на тој платформи добио изборе. Рекао је да неће увести Француску у НАТО, а увео је. Обмануо је јавност. Војска је била против њега. Тако да сам ја имао тренутак када се овај човек осетио не само хуманим, већ су у њему је прорадиле још неке ствари. Он је био у Унпрофору шест месеци или дуже у Босни и био је на бањалучкој страни. Тако је видео шта се тогађа. Такође је био у специјалним операцијама за хватање муџахедина. Видео је клања, видео је све шта се над српским народом ради и имао је апсолутно слику, екстремно позитивну, ко је у том сукобу на правој страни. Та његова искуства су помогла да он буде нама наклоњен.

 

Донео је документа, проанализирали смо их. Задржали смо се негде до поноћи. У поноћ смо били у централном холу стана, гледали се и ништа више нисмо причали. Размишљао сам како ће он изаћи. Испричао ми је модел како се, кад се таква примопредаја докумената деси или издаја, он је знао да је он издајник у том случају, власт обрачунава. И како ће нас, ако нас евентуално похватају, како ће нас ликвидирати обојицу. И како се под шифром потпише шеф државе да те ликвидирају, тако да те не носи на савести ни као Јована Милановића, ни као Пјер Анри Бинела. Шокирао сам се кад ми је то испричао, али сам рекао па шта сад, ако је он показао ту храброст, ваљда бих и ја требало да је покажем. Нисам се плашио, само сам размишљао како обавестити Београд. Да ли чим он изађе посегнути за телефоном фиксним, јер сам имао иначе и задатак да информацију о агресији у сублимираном смислу, јавим отворено било где и било када, што иначе није дозвољено. Постоји други систем како се комуницира по обавештајним питањима.

Изашао је, испратио сам погледом са четвртог спрата његов прелазак улице, ушао је у неку споредну улицу. Нисам знао куд је отишао и шта се десило са њим. Након тога сам још мало размишљао шта сад. До амбасаде, односно до Мисије (то је било у истој згради), ми је требало десетак минута. Изашао сам на једну велику бриселску авенију. Стварао сам могућност да имам сведока, ако ме неко “преузме”. Нисам ишао уличицама којима сам иначе одлазио.

 

Успео сам да дођем до тамо, ушао у зграду Амбасаде. Шеф обезбеђења ме је врло брзо пустио, видео је да не долазим без разлога у пола ноћи. До ујутру сам извршио превођење и особље које се бави трансфером таквих информација шифарским путем, је пред зору то послало за Београд. Тада сам рекао, ја сам извршио задатак због кога сам упућен, а задатак је био прикупити информације перманентно о активностима НАТО у циљу спречавања стратегијског изненађења, како би јединице могле да буду на положајима у борбеној готовости.

Након што сте послали планове НАТО за агресију у Београд, Војска Југославије је изместила планиране мете на нове положаје и убрзо су у НАТО схватили да је дошло до цурења информација. Бинел је откривен, шта се са Вама догађало од тог момента, до повртка у Србију?

Када је завршена истрага са Бинелом, надлежне институције Француске су обавестиле јавност да је откривен српски шпијун у НАТО и да је њихов официр, који је био шеф кабинета њиховог војног представника у НАТО, предао планове за агресију над Југославијом извесном дипломати Јовану Милановићу. Заправо су прво написали “једној страној сили”. Био сам поносам што су нас сматрали страном силом. А онда су ме идентификовали.

Тог 1. новембра, кад је светска јавност обавештена, кажем светска, јер је цео медијски простор у свету био окупиран том информацијом, то је био шок. Ујутру сам изашао из стана, кренуо колима, и на изласку из гараже су била четири жандармеријска аутомобила која су ми препречила излаз из гараже. Мислио сам да је то нека случајност, нисам знао да је Бинел ухапшен. Био сам под присмотром можда месец дана уназад, али то је већ било уобичајно. Покушао сам да их замолим да се помере, они нису реаговали и тада сам закључио да је блокада намењена мени и почео да аблендујем и дрско сам браник свог аутомобила наслонио на одбојник врата једног од тих аута и почео да показујем рукама. Вероватно су очекивали да ћу се вратити назад, али то ни по коју цену нисам хтео да урадим. Јер, згодно је било, ако имају другу намеру, да ме онда ухвате у тој гаражи.

Они су у једном тренутку одличили да се помере. Имали су псе у колима. Упалили су ротациона светла, блинкере, и са два аута испред мене, два иза, спровели ме као краљицу до амбасаде.

 

Ушао сам унутра, оставио ауто у унутрашњем дворишту амбасаде, отишао у канцеларију на спрату и кроз прозор сам видео да су они блокирали улаз у амбасаду. То је трајало једно пола сата, тада је амбасадор наишао, њега су пустили и опет блокирали. Амбасадор је мислио да је због неких најављених демонстрација Шиптара испред амбасаде. Неколико година раније је ту убијен био и један наш конзул.

У том тренутку ми је зазвонио телефон, супруга ме је позвала и рекла укључи “Јуроњуз”, гледај вести и не излази. Упалио сам телевизор и видео као ударну вест да је откривена српска кртица у НАТО. Моје име тада није поменуто. У том моменту сам схватио о чему се ради и обавестио амбасадора. Кроз прозор сам видео да се гомилају репортажна кола и камере уперене у прозоре амбасаде.

Тада сам по својој линији обавестио Генералштаб, а амбасадор је обавестио Минситарство иностраних послова, јер ја сам у суштини њихов кадар био. У току дана смо од њих добијали одређене инструкције. То је трајало неколико дана. Прва два дана сам био у амбасади, касније сам одлазио кући уз пратњу двојице радника задужених за безбедност и амбасадоровим колима, која имају затамњена стакла. Тако сам провео месец и по дана. Било је провокација и свега, али сам већ почео да долазим и сам у амбасаду. Имао сам поруку од једног високог функционера белгијског министарства иностраних послова, који је био троструки амбасадор, некада и млади дипломата у Београду, са којим сам иначе имао честе контакте, да не постоји никаква намера или одлука да ми се било шта деси.

Из Француске сам добио, са врло високог нивоа поруку да ће ме штитити. Тај који је послао ту поруку, послао је и специјалног емисара, који ме је посетио другог или трећег јутра у амбасади и комуницирао са мном цртајући на папиру. Рекао ми је и ко је и шта је, био је чак и министар унутрашњих послова у једним моменту и шеф респектабилне парламентарне странке. Био је у контакту са Пјером Галоом, који је наш велики пријатељ. Тако да могу рећи да сам имао неко хлађење након информација које сам добијао са стране.

Како су се ствари даље развијале?

За мене је значајан био 19. новембар. Једна белгијска странка је захтевала ванредно заседање парламента и разматрање шпијунске афере која се десила у НАТО. Тражили су да извештај поднесу министар одбране и министар унутрашњих послова. То је једна позната жена, Лизинг, велики Србомрзац, која је ток тог заседања држала под великом тензијом. До те мере да их је вређала. Било је разних учесника у дебати, са различитим интензитетом, али је закључак био да не могу да ме протерају, јер нисам повредио суверенитет Белгије. Нисам био акредитован у Белгији. Европска унија нема механизам за протеривање, а код покушаја да преко НАТО нађу копчу да ме протерају, јер је Белгија посредно подредила свој суверените НАТО, правници су били лабилни у тумачењу и на крају је закључак био не предузимати ништа док Французи не заврше истрагу, да виде који је то обим, шта се уствари десило и тако даље.

Наравно, Француска је 10 месеци држала Бинела у истражном затвору. Ја нисам у Бриселу дочекао крај те истраге. Он је лоше прошао кроз истражни затвор. Малтретиран је био. Лечио се дуго након тога.

Кад је и након тог 19. новембра прошло прилично времена, кренуле су сугестије са стране да би било паметно да ја ипак напустим Белгију. Кључни разлог због ког је и одлучено да што пре одем из Брисела је што ми је 15. јануара наредне године истицао дипломатски имунитет. Обавестио сам Београд и добио сам налог да се евакуишем. Било је покушаја на разне начине, на крају сам се вратио редовном авионском линијом Брисел-Скопље-Београд, 19. децембра.

Слетели смо у Скопље, које је моје прво место службовања након Војне академије. Било је већ касно вече. Аеродром је био пун америчких војника и официра. Они су се већ припремали тамо, иако се у том тренутку од агресије одустало. Чекали су нови датум. Тај тренутак је за мене био непријатан. Знали су којим сам летом отишао и мислио сам опет сам у страној држави и опет сам у нечијим шакама. Посебно кад су у једном тренутку рекли да авион поново касни, па да не може у Београд да слети због магле, опет сам у томе тражио неко значење. Међутим стварно је била магла, авион је у поноћ полетео до Ниша и одатле сам аутобусом дошао до Београда.

Непуних месец дана након Вашег повратка у Београд догодио се фамозни случај Рачак, који је практично искоришћен као повод за агресију НАТО 24. марта 1999. године. Једна од кључних фигура везаних за збивања у Рачку био је шеф Косовске верификационе мисије ОЕБС Вилијам Вокер. Да ли је безбедносним органима било познато ко је он заправо?

Ништа није било непознато, он је иначе човек који је одговоран за рушење система и злочине у Латинској Америци. То је обавештајац, човек коме је то била професија. Значи злочинац, ништа друго.

Рачак јесте био изненађење у смислу подметања, међутим, ми смо знали, ево овде пише 7.8.1998. године, Меркале-Рачак. То је датум, када сам доставио у Београд информацију из НАТО, да ће се сценарио за активирање агресије бити по моделу “Меркале” у Сарајеву. И ево прочитаћу неколико реченица објашњења-теза, мада постоји и шира информација, како су изгледале Маркале и да ће се по том сценарију пронаћи тренутак када ће се исценирати догађај на територији Косова и Метохије, који би био довољан аргумент да се крене у агресију:

Експеримент изведен на америчком полигону, говорим о Маркалама, коришћењем макета, амбијент на пијаци као у Сарајеву, стицајем околности ту пијацу знам, јер сам више од три године живео у Сарајеву и снабдевао се са те пијаце Маркале. Место на коме је изведена припрема за Маркале је Александрија близу Вашингтона. Припреме су извеле Сједињене Америчке Државе. Учествовали су Муслимани, уз асистенцију муслиманског врха. ЦИА је била носилац психолошко-медијске операције. Донета је одлука да се припреми слична операција за Косово и Метохију. Повод за агресију да буде као што је био за Републику Српску, а то је изазивање хуманитарне катастрофе.

Истовремено су израчунали и могуће ефекти. Ова информација је била у Унпрофору у Босни, а по њој је рађен и модел за Рачак. Тако да је то било пројектовано и то се и догодило. Наравно, то је фамозни Вокер обавио на начин како је обавио, пресвлачењем бораца у цивилна одела и довлачењем на ту позицију. Направљена је инсценација међународног нивоа и уз све медијске спектакле, да би се то искористило као повод.

Догађаје о којима сте говорили помиње у својим мемоарима и главнокомандујући НАТО у време агресије генерал Весли Кларк. Да ли је Кларк на неки начин признао да је НАТО изгубио обавештајни рат?

Он се у неколико случајева враћа у смислу објашњења и интерпретације догађаја из саме агресије, а кључно је, што је признао и у емисији на ББЦ да је Југославија имала обавештајну службу која је међу 10 најбољих у свету. То је прво признао, друго, признао је њихову неспособност да прате обавештајни фактор инсталиран у Бриселу, који је био пенетриран у структуре НАТО. У овом случају сам то био ја. Такође сматра да су велики пропусти које је НАТО направио због чега је дошло до одлагања агресије.

Они су целих месец дана, након почетка агресије, још увек имали проблем са отицањем информација и на крају су донели одлуку да изместе одлучивање из Брисела у Лондон. Одлуке су практично доносили Кларк, Солана и британски премијер. Такође је битно да су они за почетак и крај агресије означили 25 циљева да би убедили чланице НАТО да ће све трајати укупно 96 сати. Да ће то бити један блицкриг спектакл, до тада непознат и да ће то бити промоција НАТО пред прославу 50-годишњице формирања у другој половини априла 1999. године. Направљен је охрабрујући сценарио и на тај начин су успели да приволе чланице НАТО да пристану да учествују у агресији.

За сваки нови циљ, био је потебан консензус чланица НАТО. Мислили су да ће са 15 циљева, кад поруше ПВО систем, ракетни систем, кључне одбрамбене позиције, омогућити један до два дана Милошевићу да пристане на капитулацију и да уђу копнене снаге у различитим варијантама. Једна је да уђу као међународне снаге само на Косово, друга да заузму део Србије, а трећа окупација са великим контингентом.

Наравно рачунали су на блажу варијанту, међутим пошто се то није догодило, а на на ширем списку су имали између 600 и 900 циљева, прешли су са прве и друге фазе циљева, на трећу фазу и четврту фазу, такозване апокалипсе. Тада се ишло на рушење енергетског система, путева, комуникација, мостова, школа под изговором колатералне штете итд.

Кларк је мислио да му је то карта за председничке изборе. Док је размишљао о томе током једне радне посете Јапану, саопштено му је да је смењен са функције главногомандујућег НАТО. И поред тога се кандидовао, али није успео.

Постоји и књига “Пукотине у темељу” коју је објавио бивши саветник за националну безбедност америчког председника Доналда Трампа генерал Мекмастер, у којој он у неколико кључних реченица каже да је Америка изгубила обавештајни рат, да је изгубила и војнички, да је несхватљиво да је једна држава попут Југославије, која је технички инфериорна, могла да надмудри једну такву моћну државу са софистицираном техником, као што је Америка, и да је натера да снаге не могу да се спусте испод 10.000 метара, да не могу да пронађу циљеве на тим висинама. Да су морале да се враћају са пуном теретом убојних средстава и да над Јадраном и Средоземним морем то истоварају да би могли да слете поново у базе из којих су полетели.

 

Извор: Косово онлајн

Фото: Косово онлајн

 

Став